Vitka, izrazito mlada devojka u helankama i krop-topu pastelnih boja pleše po svojoj spavaćoj sobi. Šake su joj okrenute ka kameri, prsti ispruženi i rašireni. Iz off-a se čuje ozbiljan glas koji izgovara:„Savij prst ukoliko ne spavaš dobro.“ Devojka savije jedan prst i nastavlja da đuska. „Savij prst ukoliko se nerviraš oko stvari koje te se ranije nisu ticale.“ Ona igra i smeši se ljupko, ali ipak savija još jedan prst. „Savij prst ukoliko si stalno zabrinut i često paničiš.“
Devojka pravi malu piruetu, pa savija i treći prst.
Jesen je, 2020. godina, oko četiri sata izjutra, ja čkiljim iznureno u ovaj video na Tiktoku prekrivena ćebetom preko glave i pokušavam da dokučim u čemu je jadac. Šta radi ova mala? Je l’ normalna, je l’ se drogira, je l’ se sprda? Je l’ ovo parodija na nešto? Osećam se kao da sam izašla iz višedecenijske kome i ne uspevam da se prilagodim aktuelnom obliku civilizacije. Ne razlikujem struju od magije, takoreći. Svi kažu da je Tiktok mreža koja sada diktira trendove i ja sam se nevoljno uključila da to ispratim zato što… Pa, eto, ne spavam dobro, nerviram se oko stvari koje me se ranije nisu ticale, stalno sam zabrinuta i često paničim.
„Savij prst ukoliko se stalno osećaš krivim za sve, ili čak potpuno bezvredno.“
Klinka savija prst.
Savijam ga, bogami, i ja.
Šta će ti psihoterapija ako imaš porodicu i prijatelje? To je za one koji nemaju nikoga. Poludele od usamljenosti. Nesrećnike. Ti si srećna, samo si sad malo neraspoložena. Čim razmišljaš o tome šta ti je – nije ti ništa. Pravi ludaci ne znaju da su ludi, naučili smo to iz filmova.
Da li ste se nekad požalili matorcima na poremećaje raspoloženja?
„Tvoja pokojna prababa nikad nije imala tih problema. Zato što je, sinko moj, kopala zemlju svakog dana. Prepodne. Popodne se bavila decom. Noću je kuvala za sutra. Pa ispočetka. Nije ona imala KAD da se pita je li anksiozna. Nije ta znala šta je anksioznost.“
Zvuči smisleno. Ali, da li pomenuta prababa nije osećala strah uopšte, ili ga je planski susprezala redovnim kopanjem zemlje, tom učinkovitom narodskom bombom dopamina i endorfina? Možda nije znala da je to što oseća – strah? Kažu: „veoma brižna žena“. Toliko je brinula za sve, i o svima. Brinuti je vrlina, posvećenost, a ne poremećaj, zar ne? Bila je prezauzeta da primeti kako se oseća, ali je i dalje osećala nešto, valjda?
„Vi ste svi, onako generacijski, strašno razmaženi i samoživi. ‘MENI je teško, MENE niko ne razume. Jadan JA!’ Uzmi, brate, popij nešto ako ti je toliko loše i prestani da kukaš.“
To „nešto“ je uglavnom ili alkohol ili okrajak table sedativa iz novčanika, mali znak pažnje koji kruži u prirodi, prenosi se s kolena na koleno, bez uputa i recepta. Navrni, krcni, stavi pod jezik, samo ćuti, ako boga znaš. „Svet je i otišao dođavola kad su svi krenuli da palamude o svojim osećanjima.“
Ima u tome nečeg, ako ćemo iskreno. Kao da je neko skinuo poklopac sa Pandorine kutije, a kad je sav užas izleteo napolje, na dnu je ostao… Tiktok.
„Savij prst ukoliko primećuješ promenu u apetitu.“
Mala na snimku verovatno gladuje, mučena, tanušna je. Ja… I ne baš.
„Savij prst ukoliko nemaš motivaciju ni za šta.“
Mala na snimku je očigledno motivisana da pleše, mene mrzi i da hodam.
„Savij prst ukoliko više ne uživaš ni u čemu. Savij prst ukoliko ti je teško da se usredsrediš na ono što radiš.“
Zar nam ove proklete godine nije svima tako? Ne računa se ako nam je svima tako!
Prijatelji i partneri su tu da te uvek saslušaju i posavetuju jer te vole i stalo im je do tebe. E, sad, ako ne želiš da ispadneš sebični koristoljubivac, red je da saslušaš i ti njih.
„Znam, sigurno ti je jezivo, meni da se tako nešto desi… Evo, ne znam. Juče me zove čovek i mrtav ‘ladan kaže…“
Imaš li prostora u svom uspaničenom srcu da ugostiš i malo tuđe panike? Imaju li tebi bliski ljudi mesta za tvoju crnu kesu smrdljivog emocionalnog otpada koju si se spremio da tresneš po njima, odjednom i bez pitanja? Tebi će sigurno biti lakše nakon toga, a njima će se otpaci tvojih misli vrzmati po glavama danima i mesecima nakon toga, dok šetaju, jedu, tonu u san ili vode ljubav. Da li je pošteno svesti ceo odnos na ravnopravnu razmenu đubreta? Da li je humano partnera ili partnerku gađati svojim slomovima kao tablu za pikado i onda očekivati da nas vole do kraja svog života?
„Savij prst ukoliko pomišljaš na samoubistvo.“
Moj prst se ne miče. Rastresla sam celu šaku, za svaki slučaj. Brrr, ne daj bože nikom.
Devojka, pak, prestaje da pleše i savija svoj prst. Dramatičan kraj videa. Okej, kapiram, podizanje svesti o mentalnom zdravlju, depresiji, čemu god. Nekakav popularni „izazov“ ili kampanja. Klip mi je sada jasan, njegova protagonistkinja i ne baš. Idi, bre, dete da ti to neko pogleda umesto što plešeš tu i prenemažeš se, ili pomozi sebi, ili prestani da smaraš!
U tom trenutku, na svoj apsolutni užas, ja spoznajem da sam se, kanda, i sama preobrazila u tipičnog matorca, onog koji bahato poriče tuđe pravo na osećanja, a svoja agresivno gura pod ćebe. A mesta ispod skoro da više i nema.
Nekoliko nedelja kasnije, izvukla sam se iz ćebeta i konačno otišla da mi to neko pogleda.
