Verovatno nijedan drugi ideal u istoriji nije prošao kroz toliko promena kao lepota. Obline, 90-60-90, prirodni izgled, svetao ten, građa modela, Kim K figura – budi, ne budi, našminkaj se, budi prirodna, smršaj ali ne toliko, popravi usta ali neprimetno, izgledaj poželjno ali ne napadno, postani dama i bitanga u jednom – budi savršena.
Pred žene su uvek postavljani nerealni standardi i kakvi god da su ideali na snazi, jedna stvar ostaje nepromenljiva – žena koja ispoljava svoju ženstvenost je demonizovana, posebno na velikom platnu. Žena koja na velikom platnu gleda romantične komedije je takođe demonizovana zbog toga što veliča „Notebook“ naspram „Taxi Driver-a“ voli modu, dobar karmin ili cipelu, jer onda nije dovoljna – nije dovoljno pametna, uspešna ili obrazovana – roze tašna potire diplomu, a ljubav prema rom-comovima intelektualnost.
Sigurno ste gledali „Mean Girls“, najcitiraniji film koji je čak dobio i svoj internacionalni datum obeležavanja zlih devojaka. Neverovatno je da je ova tinejdžerska komedija relevantna i skoro dve decenije nakon premijere i to za grupu gledalaca daleko širu od tinejdžerki. „Mean Girls“ je satira traume poznatije kao srednja škola i naravno da u njoj postoje podele na debele i mršave, glupe i pametne, dobre i loše i naravno da su u grupi zlih devojaka one koje vole roze boju, kratke suknje, duge noge i slave svoju ženstvenost glasno. Protagonistkinja se zaljubljuje u momka koji sedi ispred nje na času matematike i od tog trenutka je osuđena da postoji zbog muške pažnje – uči da se šminka, kako da namešta kosu i kako da se obuče da privuče pažnju muškaraca.
Cady Heron (Linsday Lohan) sa ulogom u „Mean Girls“ je klasičan primer – ona „nije kao druge devojke“ dok se ne transformiše u jednu od „Plastičnih“ kada postaje zla. Tek kada osudi glamurozni, ružičasti i plastični svet, na nju se ponovo gleda kao na dobru osobu. I kada su u pitanju drugi tinejdžerski filmovi, ideja je da ženstvenost i naglasak na brizi o fizičkom izgledu čine devojku neintelektualnom, pogrešnom, pa čak i zlom, dok se moćne devojke (Regina George) prikazuju na grub i abrazivan način. Ako obratimo pažnju na Janis u istoimenom filmu, primetićemo da i ona spletkari, osuđuje i da je daleko od idealne žene i osobe, ali je za razliku od bezbojnog sjaja i pink minića njen crni kreon statement i odlika autentičnosti. Ona je borbena, a Regina je bitchy.
Ultra-ženstvenost pojačava ideju da ženama nije dozvoljeno da se interesuju za svoj izgled, da budu vrcave, glasne, da oskačku u negativnom kontekstu a da to nije pokazatelj njihove besmislenosti. I Sharpay Evans sa ulogom u „High School Musical“ je još jedan odličan primer demonizacije ultra ženstvenosti, budući da je prikazana kao negativac zbog svog samopouzdanja i prenaglašenosti bivanja žene. Njen „zločin“ potiče iz njene izrazito ženske ambicije, a njena plava kosa je čak završila u radu filmske kritičarke, Ginette Vincendeau, o plavušama koja tvrdi da „plavuša sugeriše nešto inherentno ženskoj seksualnosti i istovremeno je znak veštačkog, znak glamura, koncept“.
Spektar ženstvenosti je daleko širi od pink boje i Barbie estetike, ali ga Holivud jedino tako predstavlja i to demonizaciju usmeravajući isključivo na izgled, ne na dela žmureći da činjenicu i da neplastične devojke mogu biti mean girls. U moru naslova koji nam svakodnevno stižu na streaming platforme, krajnje je vreme da se dogodi jedan koji će nam pokazati da ultra feminine osoba može biti kul, zato što to jeste, a ne zato što tako (ne) izgleda.
