Nekada, ako se iko tog vremena uopšte i seća, pošto u brzini kojom se sve menja pre dve godine deluje kao pre deset, sve je bilo pitanje uspešnosti. Pitanje savršenog izgleda, savršenog javnog imidža, idealne slike koju šaljemo o sebi, gde bilo kakav fejl nije bio ni ponuđena ni dozvoljena opcija. Ako plačeš, plači u sebi. Ako padaš to uradi tako da niko ne vidi, i naravno, gledaj kako da ustaneš što pre.
Istorija kulture vazda pamti da timeline funkcioniše po oprobanom principu suprotnosti, i bilo je pitanje trenutka kada će se stvari zaokrenuti za 180 stepeni, i kada ćemo doći na sasvim suprotnu stranu spektra. Na onu na kojoj se više niko ne zaluđuje da može i još bolje ni da treba da bude savršen. Današnji svet možda nije bogznašta i ima svojih mana toliko da bolje da ne počinjemo sa sabiranjem, ali mu se mora odati priznanje da se barem po pitanju različitosti i prestanka diktature idealnog mnogo uradilo.
Tako smo došli i do toga da se dosta priča o ličnim izazovima, poteškoćama, i problemima, i uopšte nije preterano ako kažemo da živimo u vreme u kom je neuspeh postao sve i svja. Gotovo religija u kojoj je beketovski “fail again, fail better” postalo sveta reč.
Mnogi izuzetno uspešni ljudi se kunu u neuspeh kao neophodan obred prelaska u svet ozbiljnog uspeha i pravih, velikih inovacija koje menjaju svet. Ako biste bilo koga od velikih imena sa liste onih koji najviše zarađuju pitali koja je tajna uspeha gotovo sigurno da bi vam odgovorili “risks and fuckups”. To su ključni činioci formule za one koji žele da menjaju svet i kao što osnivač Tesle, Elon Musk kaže “ako ne grešiš, ne praviš pomak”. Astro Teller, direktor Google X, odnedavno samo “X” je čak jednom prilikom objašnjavao i kako je neuspeh toliko važan, i toliko je značajno prepoznati ga, i naučiti iz njega, da njihova kompanija nagrađuje zaposlene koji priznaju da je projekat na kom rade propast i da ne napreduje kako treba. Taj zaposleni dobija “failure bonus” a ako se finalno utvrdi da je projekat stvarno propast i svi reše da dignu ruke onda se prave “failure parties” što se tim oslobodio projekta koji ih je samo držao u mestu. Zvuči genijalno i suludo istovremeno, ali Teller ima ozbiljnu teoriju oko toga, i TED Talk ‘The unexpected benefit of celebrating failure’ koji je pregledan preko 2.5, pa vi vidite da li je to baš tako besmislena priča.
Ima nešto u neuspehu, i činjenici da smo ohrabreni da podelimo svoja iskustva i da smo podržani kada smo loši da bismo bili još bolji, što je neverovatno privlačno i ljudski, da je prosto nemoguće ne biti mu naklonjen.
Tako se, malo po malo neuspeh iz redova saveta najuspešnijih prebacio i u svakodnevni život. Od jednog od najslušanijih podkasta “How To Fail” u kom Elizabeth Day intervjuiše mnoge poznate ličnosti od Lily Allen do Phoebe Waller-Bridge o njihovim ličnim padovima i životnim turbulencijama, do ličnih ispovesti daleko manje poznatih širom Instagrama i TikToka. Savremena kultura je brzo i bombastično postala opsednuta idejom o neuspehu, i danas ćete mnogo lakše naći nekoga ko iskreno priča o teškim fazama u svom životu nego o tome kako je sve super.
Međutim, ono što se s pravom postavlja kao pitanje je da li svi zaista imamo pravo na njega? Da li je pravi i veliki neuspeh zapravo privilegija rezervisana za one koji mogu sebi da ga priušte? Jer ruku na srce, osim što na sav glas pričamo o njemu, nije da svi imaju dovoljno mogućnosti i sigurnosti u životu da zaista podnesu pad tako maestralno i izađu jači i bolji.
Negativna strana fetišizacije neuspeha, je upravo to što na svaku jednu osobu koja propoveda neuspeh kao neophodnost da bi se postalo bolja, snažnija, uspešnija individua, dolazi barem desetoro onih koji nisu prešli u taj viši svet i koji su propali jednom za svagda.
Gigantski neuspesi i velika ulaganja koja možemo da dozvolimo sebi i prihvatimo ih sa filozofskim mirom, su opcija izgledna samo onima koji ni ne znaju šta reč “neuspeh” znači u svom pravom i punom smislu. Baš zbog toga što jeste privilegija, oni najuspešniji najviše pričaju o njemu, i samoruše se sa svojih pijedastala dokazujući time da su i oni ljudi, iako na privilegovanim pozicijama.
Ipak, čak i kao takva, nekada i potpuno fejk i mahom u cilju boljeg self-marketinga, priča o ličnim neuspesima je neophodna. Na nama je da biramo kome ćemo, koliko i za šta da verujemo, i da napravimo svoj koordinatni sistem smisla, i definicija (ne)uspeha ali je neophodna zato što se iza neuspeha ma kakvog kriju pogrešivost i ranjivost, a iza priče o njemu hrabrost. A upravo to nam najviše pomaže da se povežemo na najdubljem mogućem nivou. Ljudskom. I naravno da će upravo zato neuspeh i pokušati da eksploatišu mnogi, ali se zato i u pričama i deljenjima, otvaraju i mnogi predivni prostori zajedništva i osnaživanja.
