Pričam juče sa drugaricama kako sam ove godine ugrozila čak i titulu Željka Samardžića i Ivana Bosiljčića sa mimova koji su pola čovek – pola Osmi mart i postala pola žena pola Osmi mart. Sa jedne strane me nervira što se određene organizacije, mediji i događaji sete da se bave ženskim pravima isključivo na ovaj datum, sa druge strane mi je bilo drago da se narativ ovog značajnog istorijskog i političkog datuma pomalo menja u mejnstrimu. Ankete koje je cveće najprodavanije su ipak bile u prvom planu, ali čini se da se pronašlo malo više mesta i prostora za progovaranje o samom značaju i simbolici ovog datuma, kao i o maršu koji se juče desio u organizaciji brojnih feminističkih grupa i organizacija iz cele Srbije. Znam da za svaki marš kažem da je bio najbolji, ali ovaj juče je nekako bio posebno lep, borben i okupio je veliki broj ljudi.
Uvek sam bila klan i cveće i revolucija. Juče mi je jedna slušateljka poslala komentar kako je nervira što sada svi hejtuju cveće ni krivo ni dužno, jer je postalo simbol za estradizaciju i banalizaciju praznika. Mislim da je Miley Cyrus dosta popularisala kupovinu cveća svakodnevno i da ga stvarno nećemo dobijati i poklanjati samo na ovaj dan. Ali i ja sam juče kupila mami cvet i za sve koji ste mi poslali pitanje da li je to greška, a bilo vas je puno, ekskluzivno otkrivam da nije, ali da je poželjno da svako od nas o ovom datumu zna više. Kada kažem više, nije dovoljno samo da znamo otkada i zašto se obeležava, već da i sami preispitamo našu istoriju ženskog oslobođenja i emancipacije i iskoristimo neke lekcije u savremenom kontekstu.
Zbog toga sam se i sama ove godine posvetila detaljnijem upoznavanju ove strane potpuno skrajnute istorije, a sagovornice iz podkasta i serijala pokrenutog povom Osmog marta otvorile su mi brojne međuprostore za promišljanje. Jedna od priča o ženskoj solidarnosti i otpora ratu po kome su žene u našoj istoriji bile poznate, koja zaslužuje da stoji u svakom udžbeniku je definitvno ona o Duhovnoj republici Zicer, za koju verovatno niste ni čuli, a koju je meni ispričala Sanja Radović.
Naime, pre više od trideset godina, početkom maja, u mestu Trešnjevcu su organizovani prvi antiratni protesti, koje su u stvari inicirale žene, majke i supruge zbog masovnih mobilizacija muškaraca u tom selu. Na prvom skupu okupilo se oko 700 meštana, ali je narednih dana taj „pokret“ narastao, u doveo do proglašenja Duhovne republike Zicer, koja je svojim porukama i brojnim tribinama pružaju otpor ratu, a koja je nastala u jednoj piceriji. U jednom momentu zbog toga je selo bilo opkoljeno i tenkovima, ali su meštani i dalje organizovali brojne antiratne akcije, a podržavali su ih i posećivali mnogi umetnici, intelektualci, javne ličnosti. Duhovna republika Zicer trajala je ukupno 96 dana, a selo je posetilo oko 300 javnih ličnosti – političara, novinara, umetnika i antiratnih aktivista i iz sela niko na kraju nije otišao u rat.
Ovo je samo jedna priča o tome kako ujedinjeni ženski glasovi stvarno mogu spasiti svet i za ovaj Osmi mart želim nam svima više solidarnosti, ujedinjenja i preduzimanja konkretnih složnih akcija, kao da je svaki dan Osmi mart. I malo više odmora.
