Ako ste uzorni internet građanin, verovatno ste u poslednjih mesec dana disciplinovano šerovali ugrožene kengure u Australiji, lajkovali 17 fotografija koala u opasnosti, napisali ste dva ljutita statusa o zagađenju, podržali ste Meghan u odluci da se vrati među obične ljude, čisto da se utvrdi gradivo ponovo ste tvitnuli da ne znate ko su uopšte ti jutjuberi i šta uopšte oni rade, pa ste onda za svaki slučaj retvitovali neku veliku misao o prolaznosti života. Težak posao za ovu nedelju je završen – dokazali ste da ste informisani, plemeniti i angažovani. Svaka čast, a što je to sve ostalo isključivo na virtuelnoj strani sveta je izgleda manje važno. Bitno je da su sve aktuelne teme ispoštovane, da imate svoje mišljenje (koje se u dlaku slaže sa onim kakvo bi mišljenje „trebalo da bude“), da ste ga glasno rekli (iako vas zapravo niko ništa nije pitao) i da u pokušaju da se dokaže da smo svi, oh tako posebne pahuljice, svi radimo i mislimo skoro identično. Zastrašujuće, zar ne?
Nenad je pre nekoliko meseci sjajno poentirao zašto više nema mišljenje o svemu i kako mu se to odrazilo na život (sjajno, naravno). A ja, suočena sa kakafonijom mišljenja i komentara koja me nalaze i čak kada se sakrijem duboko u offline život, na ivici sam da nađem neku nepopularnu društvenu mrežu od čijih se korisnika ne očekuje puno, ili baš ništa. Gde je okej šerovati, ili uopšte ne šerovati i koja ne služi za ispunjavanje kvote zabrinutosti o: budućnosti, Planeti, državi, kulturi, sportu…dopisati po želji. Jer, ako se vaša (pa da utvrdimo: niko vam ih nije tražio) mišljenja ne odražavaju akcijama u real life-u, žao mi je, ali džabe ste krečili. Znam, niste me pitali, ali hej, umem i ja da igram tu igricu. Iako biste po mojim digitalnim profilima lako zaključili da me ne zanima skoro ništa od gorućih pitanja (no pun intended), jednostavno gledam svoja posla i većinu stvari zadržavam za sebe i krug prijatelja i kolega. Groundbreaking, ali WhatsApp grupe su dobra opcija da se malo iskulirate pre nego što javno napadnete šta god da vam je tog dana zasmetalo.
Teško je poverovati da iz onog online haosa koji je počinjao krčanjem modema, a iznenada se prekidao kada je neko od ukućana slučajno podigao slušalicu fiksnog telefona, sada živimo u trenutku kad teorijski možemo da kažemo bilo šta i istražimo apsolutno sve, a umesto toga se uporno vrtimo u krug, jureći sopstveni rep.
Početkom 2015. godine Alex Balk, tadašnji urednik sajta Awl napisao je tekst sa savetima u kom je objasnio tri internet zakona. Prvi kaže: „Sve što mrzite kod interneta, jeste upravo ono što ne podnosite kod ljudi“. Drugi: „Najgora stvar koja može da nam se desi jeste da znamo svačije mišljenje o svemu“. A treći je bio skoro proročki, Bulk je tada zapisao: „Ako mislite da je internet sada užasan, samo sačekajte malo. Stvari koje vas sada sablažnjavaju, zvučaće kao Shakespeare u 2016. godini.“
Internet istinu govoreći nikada bio dobar, ali je bar bio zabavno mesto. Čak i da ne premotamo sećanja do samih početaka, dovoljno je setiti se kako je online prostor izgledao pre desetak godina: lični blogovi su svakodnevno nicali, Tumblr je bio na svom vrhuncu, a meme kultura je bila tek na svom početku. Snapchat je nastao 2011. godine, a Vine aplikacija od 6 sekundi kreirana je 2012. godine (minut ćutanja za sve genijalne snimke koje su ostali na toj platformi). Ljudi su tada još uvek čitali forume i aktivno su učestvovali u diskusijama pri tome poštujući pravila lepog online ponašanja. Kako je korisničko iskustvo postajalo sve besprekornije, počele su da nam nedostaju internet manjkavosti sa početka decenije. Nekada smo imali osećaj kontrole u količini sadržaja koji želimo da vidimo i konzumiramo, a danas nas beskrajni skrol vuče u nepoznato – down the rabbit hole!
U 2010. godini Facebook je imao 500 miliona registrovanih korisnika, dok se danas taj broj popeo do 2.4 milijarde ljudi i kompanija je kupila platforme kao što su Instagram i WhatsApp. Pre nego što su influenseri nastali svako od korisnika je slučajno mogao da postane viralan. Dok su danas novi korisnici prisiljeni da „reklamiraju“ sebe u borbi za pažnju, bez obzira da li to žele, ili ne.
Zapravo, internet je tih godina podsećao na horizontalni sistem koji su činili skupovi manjih zajednica od poverenja, dok je sada postao vertikalan gde su svi raspoređeni na nekolicini platformi (FAANG – Facebook, Amazon, Apple, Netflix i Google) i svi se bave sakupljanjem podataka o korisnicima i ubiranjem (ludački visokih) prihoda. Internet i dalje ima svoje blistave momente, jer ljudi su i dalje nepredvidljivi i beskrajno duhoviti. Nešto drugačiji sadržaj sada se može videti na Tik Tok aplikaciji, koju je novinarka magazina New Yorker Jia Tolentino opisala kao „poslednji osunčani ćošak interneta“. Zabava će i dalje nestajati dok ćemo svi biti stisnuti u jedan dugačak izveštaj sa podacima o ponašanju. Digitalan svet nastao je sa idejom da brine o nama, a živimo u njegovoj fazi kada samo ubira profit od naših aktivnosti.
Istina je da je svaka generacija sklona da tone u nostalgiju i tvrdi kako je nekada bilo bolje. Ali ako svaki novi dan na internetu izgleda gore nego prethodni, znači da to i jeste. Zbog algoritma koji nam kontroliše život počevši od Facebooka, preko Instagrama, sve do Twittera, pa čak i Netflixa, svi smo zarobljeni u malim krugovima. „Discover“ opcija je tu samo da nam pokaže šta volimo i šta vole naši prijatelji. Nikada pre nismo imali toliko mogućnosti da zaista doživimo svet oko nas, a zapravo smo ograničeni nizom jedinica i nula formiranih od strane onih koji razmišljaju identično kao i mi. Jedino rešenje jeste da se vratimo old school istraživanju. Kreirajte sopstveni algoritam, izađite u svet! Ne sklanjajte pogled sa stvari koje vam se ne dopadaju, učestvujte. Ne možete se osloniti samo na mreže, jer ćete tako dobiti samo jednu formu realnosti. Zato knjige nisu nestale. Niti galerije. Zato ljudi i dalje idu u bioskop. Zato što i dalje postoji nešto čarobno u izlasku u realan prostor i deljenju novih iskustava, postoji određeni nivo nepredvidljivosti koji je skoro nepostojeći kad svet posmatrate kroz svoje pametne uređaje.