U Hrvatskoj, u srcu glavnog grada, na Trgu bana Jelačića mjesecima kleče muškarci.
Kleče i mole.
Mole za, odnosno protiv spolnih odnosa prije braka. Mole i s potrebom da zabrane ženama pravo na slobodno odijevanje, jer kažu, to njih izaziva na blud.
Ja sam u novembru platila dosta hiljada dinara divnom treneru koji mi je napisao da za svoj cilj trebam jesti 150 grama piletine i 60 grama riže.
Za doručak palentu i jogurt.
Dok sam se hranila po njegovim uputama, nisam išla klečati na trg s idejom da se zabrani torta svim ljudima koji ju jedu i izazivaju mene da ju i ja pojedem.
Muškarci koji kleče ekstremni su katolici.
U medijima ih zovu klečavcima.
I oni sebe nazivaju tako. S ponosom.
I to nije zajebancija. Iako zvuči tako.
Razmišljam neki dan, jebote, u onako gustoj i brzoj utrci spermatozoida za život, baš ti pobjediš i onda odlučiš u svom životu biti klečavac.
Budi bog s nama!
Klečavci se bore protiv spolnih odnosa prije braka, ponavljam. Svaka borba protiv, po mom je mišljenju, unaprijed izgubljena bitka.
Kad bi se ljudi umjesto protiv borili ZA, svijet bi možda manje klečao, a više ponosno stajao.
Januar je, 2016-e godine.
Sestra i ja smo u čekaonici na zagrebačkom Rebru. Tu smo s mamom i zbog nje.
Mama sutra odlazi na operaciju. Otvaraju joj mozak s ciljem da izvade karcinomske tvorevine u njemu. Operacija je rizična.
U hodniku smo mama, sestra, ja i strah.
On je tu, golem kao svemir, ali mi se zajebavamo.
To nam je mehanizam za obranu, godinama unazad stvoren.
Vrtimo lagane teme.
U jednom trenutku mama ih zaustavi i kaže:
“Ja sutra idem na tu jebenu operaciju.
Znate da je rizik. Možda umrem.”
Nina i ja brže bolje prekidamo: “Mamaaaa, ne govori to!”
Mama nastavlja: “Da, možda umrem! To je tako! Možda se ne probudim. Jebem ga! Želim znati koliko je muškaraca u vašim životima bilo! Ja znam za one vaše dečke, ali sigurno ima i nekih za koje ne znam!”
Ja se sva uzmigoljim i opet ponovim “Mama, stvarno, molim te!”
Nina kaže: “Okej, ja ću ti reći, znam i svoje i njene.”
I Nina krene nabrajati.
I njeno Mexico i moj Hvar.
Sve naše avanture i pustolovine.
Mamin smijeh odzvanja sterilnim bolničkim zidovima. Moj stid isto.
Govori mama: “Sve se to dogodilo, a ja ništa nisam znala. Stvarno cure, nije u redu!”
Nina i ja se hvatamo stomak, boli nas od smijeha.
Mama pita kakvi su “ponosi” tih muškaraca bili.
Kažem joj: “E sad si ga pretjerala!”
Smijeh se pojačao. Pa onda smirio.
Mama nam potom sjetno i ozbiljno kaže: “Cure moje, sutra mi je operacija. Ja sam za svojih pedeset i malo godina imala samo vašeg tatu. Sutra se možda neću probuditi, a za cijelog života sam vidjela samo jednu ćunu. Ljubi vas i voli mama, živite svoj život!
Mudro birajte, ali se dobro zezajte.”
Mama nije umrla sutra.
Umrla je mjesec dana poslije tog sutra.
Ja, dok sam živa, neću zaboraviti naš razgovor te januarske noći, na neurologiji na zagrebačkom Rebru.
Klečavcima koljena mogu prokrvariti od klečanja. Meni njihove borbe ne mogu ništa.
Jer je meni mama rekla svoje.
A za mene je mama jedina svetinja u koju vjerujem!
