Možda, kada nam jednog dana više ne budu servirane vesti o nasilju nad ženama za doručak, kada ne budemo morale da se borimo za platu koju prima muškarac na istoj poziciji i stiskamo ključeve i(li) pepper sprejeve na putu do kuće, tada, možda, više ne budemo morali da pričamo o feminizmu. Taj dan, nažalost, deluje daleko. Do tada, nastavljamo i to još glasnije. Jer, devojčice nisu krive i ne razumemo pitanje. Jer je clickbait novinarstvo žrtvovalo žensko dostojanstvo za klikove. Jer je probijanje zida tišine važno na sve. Zato što deluje da, ipak, jesmo same. Ne možemo da pričamo o feminizmu a da ne pričamo o Simone de Beauvoir. U slavu 9. januara i njenog rođendana, izdvajamo parole po kojima živimo i danas. Hvala joj, u ime svih žena.
„Postojala sam kroz sebe i za sebe. Moj put beše jasno označen; usavršiti sebe, obogatiti se znanjem i izraziti se u delu koje će pomoći drugima da žive.”
„Ne želim da žene imaju moć nad muškarcima, već nad sobom.”
„Žena se ne rađa, žena se postaje.”
„Želim da svaki ljudski život bude čista transparentna sloboda.”
„Nečiji život ima vrednost sve dok pripisuje vrednost životu drugih.”
„To je ono što smatram stvarnom velikodušnošću. Dajete sve, a ipak se osećate kao da vas to ništa ne košta.”
„Najzad sam srela čoveka koji je umesto da se pokorava svojoj sudbini sam izabrao svoj život.”
„Bila je spremna da porekne postojanje prostora i vremena radije nego da prizna da ljubav možda nije večna.”
„Od trenutka kada se rodite počinjete umreti. No, između rođenja i smrti postoji život.”
