Koliko ste se samo puta susreli sa ovom skraćenicom? BMI iliti body mass index godinama je bio „bog i batina“ nutricionizma sve dok nisu počela da se oko njega postavljaju mnoga pitanja. Nevezano za to da li ste (i koliko puta) isti računali po onlan kalkulatorima ili po raznobojnim tabelama tražili i pratili „svoje brojke“, njime su se služili lekari, nutricionisti i razni savetodavci da bi se, konačno, ispostavilo da je ceo koncept praktično zabluda. Potencijalno vrlo štetna i nekad praktično neprimenljiva zabluda.
Kako? Donosimo vam osnovne razloge zbog kojih je tako. Danas postoje mnogo objektivniji parametri po kojima se određuje prvenstveno nečije zdravlje, a zatim i parametri telesne težine. Vreme je da ovaj stari ostavimo iza sebe.
#1 Čovek koji je izmislio BMI je i sam naznačio da on ne treba da se koristi za izračunavanje individualnog stepena gojaznosti.
BMI je u ranom XIX veku osmislio matematičar Belgijanac Lambert Adolphe Jacques Quetelet. Da, dobro ste pročitali, matematičar, a ne lekar. Sama formula imala je za svrhu da na jednostavan i brz način pomogne vladi da odredi stepen gojaznosti opšte populacije zemlje. Drugim rečima, radi se o triku starom 200 godina koji se ne korist na pravi način.
#2 bmi Nije zasnovan na naučnim činjenicama
Ne postoje fiziološki razlozi da se nečija visina diže na kvadrat (što je Quetelet morao da uradi kako bi dobio formulu koja odgovara većini podataka kojima je raspolagao). Što je još važnije, BMI apsolutno ignoriše obim struka (i samim tim procenat visceralnih masti) koji je mnogo sigurniji pokazatelj nivoa gojaznosti.
#3 Fiziološki je pogrešan
BMI ne uzima u obzir odnos težine i mase kostiju, mišića i masti u telu. Kost ima veću gustinu od mišića i dva puta veću gustinu od masti što znači da će osoba sa jakim kostima, pristojno razvijenom mišićnom masom i ne tako visokim procentom masti imati visok BMI. Šta više, mnogi profesionalni sportisti su po BMI-u klasifikovani kao gojazni, upravo iz tog razloga što, priznaćete, nema mnogo veze sa realnim stanjem stvari i, na kraju krajeva, zdravljem.
#4 Nema logike
Ako se po zvaničnom stavi “BMI uzima kao pouzdan pokazatelj debljine”. Istina jeste da će gojazna osoba imati visok BMI ali obratna tvrdanj nikako nikako nije tačna: svaka osoba sa visokim BMI-jem nije gojazna. Ova brojka ne može se pouzdano koristiti ni u proceni da li je osoba zdrave telesne težine, pa ni to da li je i kog stepena gojaznosti.
#5 Isuviše je uopšten
Baš kao i mnoge druge statistike (kao, na primer, da “prosečna osoba” u Americi ima 2.4 deteta) i BMI je nerealno uopšten, a napravljen je upravo zbog statistike. Prosečne mere koje se odnose na celu populaciju često se ne mogu primeniti na pojedinca.
#6 Nije nikakav pokazatelj zdravlja (niti bolesti)
Osim činjenice da jedinstvena skala sa idealnim i jasnim vrednostima za neuhranjenost, zdravu težinu, gojaznost i njene stepene ne može da se primenjuje na sve ljude, koncept BMI potpuno ignoriše postojanje različitih poremećaja u ishrani. Osobe sa bulimijom, poremećajem opsesivnog prejedanja pa čak i anoreksijom vrlo često imaju BMI u “zdravom opsegu”.
#7 Na kraju krajeva, sramotan je
Ne znamo kako bi se to drugačije moglo nazvati ali sama ideja da ceo svet, uz svu nauku, istraživanja i nova saznanja koja su nam na raspolaganju, treba da se oslanja na matematičku fomulu staru 200 stotine godina i razvijenu za potrebe statistike je – malo je reći – sramotna. Dodajte na ovo i štetna. Zaboravite je.