Da li vam se nekada desilo da nemate nikakav problem sa određenim delom svog tela, a da vas zatim društvo svojim komentarima (koji uopšte ne moraju biti upućeni direktno vama već uopšteni) surva u provaliju nesigurnosti? U mom slučaju, odgovor je da. Ovaj scenario odigravao se kada sam bila mala, i pri tom mislim zaista mala, još u osnovnoj školi, a zatim i kasnije u srednjoj. Danas se više, hvala bogu, ova priča ne ponavlja i to je jedan od bitnih faktora zbog kojih se neuporedivo bolje osećam danas nego kada sam imala dvadest godina.
Nesigurnost je zarazna. Naučna istraživanja odavno su potvrdila da se mnoge emocije šire u grupama, a osećaj nesigurnosti je samo jedna od njih.
No man is an island i prirodno je da smo podložni raznim uticajima sa strane, kako onim pozitivnim tako i negativnim. Društvene mreže – to koncertno pojačalo ljudske psihe – širi sve veći broj osećanja na sve veći broj ljudi. Nesigurnosti takođe. Da se ne lažemo, ko je od vas znao šta su hip dips pre nego što vam nije rečeno da ne treba da ih se bojite i da možete da ih popravite (makar i filerima) – čast izuzecima koji od početka pričaju da se radi o belosvetskoj gluposti (hvala, Pavić).
Ako ćemo o odnosima jedan na jedan, što nam je neko bliskiji to ćemo lakše od tog nekog pokupiti osećanja. U današnje vreme ovo se lako može proširiti i na osobe koje pratimo na društvenim mrežama i koje su nam neka vrsta uzora. Bilo da se radi o sjajnoj koži, noktima ili dobrom paru mokasina, naša potreba da se identifikujemo sa tim aspirational načinom života veoma je jaka, a identifikacija prevazilazi samo kupovinu iste kreme ili načina na koji se šminkaju usne.
Nesigurnosti o kojima pričaju osobe kojima se divimo ili sa kojima se identifikujemo vrlo lako se prenose na nas, pogotovo ukoliko smo im sami makar malo skloni.
Nesigurnosti su potpuno prirodne, ima ih svako i svako treba da pronađe način da se sa njima nosi, pa zato ni ovo što pišem nema za cilj da „objasni“ kako tema treba da se izbegava kao takva. Šta više, ljudi koji već imaju razvijenu određenu vrstu nesigurnosti naveliko mogu da profitiraju od međusobne razmene iskustva, pogotovo u određenim grupama. U idealnom svetu, svaka od njih imala bi za cilj da učesnike inspiriše i pruži im podršku ne samo da se otvore i prihvate neke spoljne karatkeristike već, što je još važnije, da rade na svom unutrašnjem napretku.
U stvarnom (online) svetu pak, razgovor o problemima se često svodi na tanane, lepe, bele žene koje se zapravo ne prikazuju onakvima kakve su rođene (već su svoj izgled promenile da li uz pomoć Instagram filtera, zahvata ili hirurgije, o savršenom svetlu da ne počinjem) koje pričaju o problemima koje većina na njima ni ne vidi.
Svako ima pravo da sa svojim telom radi šta god želi kako bi se bolje osećao. Čvrsto branim to individualno pravo. Ali baš kao što ne odobravam kada Jennifer Lopez izjavljuje da izgleda kako izgleda zbog maslinovog ulja da bi nam prodala svoje kreme, tako ne mogu ni da stanem iza nekog ko je svoj život posvetio modifikovanju svega što im je fizički smetalo da bi sada govorio o tome kako treba sami sebe da prihvatimo onakvima kakvi jesmo. Da se razumemo, ne mislim da takve osobe ne osećaju nesigurnost čak i nakon ogromnog fizičkog i psihičkog truda i nemam nameru da umanjujem ni njihov osećaj ni njihovu perspektivu. Jednostavno ne smatram da su pozvane da vode ovu bitku, baš kao što se ne slažem sa time da internet bude alfa i omega mesto za dijagnostikovanje zdravlja sistema za varenje.
Čak i ako inicijalno pristupate ovakvom sadržaju sa pretpostavkom da oni koji ga postavljaju imaju dobre namere, istina jeste da svaki sadržaj može da se doživi na bezbroj različitih načina, a vaš je samo jedan od njih. Problem sa „najranjivijom“ grupom, odnosno sa tinejdžerima i adolescentima, jeste taj da sve shvataju više lično, sami po sebi su nesigurniji nego odrasli i stoga podložni(ji) fiksacijama na sopstveno telo.
Čak i uz najbolje namere, sadržaj koji se intenzivno fokusira na neki deo tela ili karakteristiku, njih lako može da odvede u preteranu i nezdravu analizu sopstvenih fizičkih karakteristika.
Kada se radi o odraslim influenserima koji se trude da normalizuju „nesigurnosti“ koje nemaju sami niti ih drugi na njima vide, jednostavno mora da se postavi pitanje da li na taj način gledaju kako da zarade od tuđe nesreće. Uostalom, ukoliko je neko u stanju da jednim videom odbaci ono što ga muči, vrlo verovatno nije prava osoba da priča o tome. Ako, povrh toga, nikada zbog te određene nesigurnosti nije bio prozivan i „na tapetu“, možda bi bilo bolje da o toj temi razgovara sa nekim offline. Da se ne lažemo, postoji milion drugih tema sa kojima bi nam svima bili korisniji.
