Kako se nositi sa gubitkom posla? Teško. Osim, naravno, ako niste čeznuli da date otkaz i promenite posao ali niste imali hrabrosti pa vam je ovo došlo kao kosmička usluga, a uz to imate dovoljno ušteđevine da pregurate krizni period. U svakom drugom scenariju je prilično teško i bilo kakve priče o tome kako je to zapravo sjajan trenutak za novi život, iako nisu sasvim besmislene, obično ne znače puno. Jer, ako smo u najnesigurnijem momentu koje je čovečanstvo iskusilo u poslednjih nekoliko desetina godina ostali bez, verovatno nedovoljne, ali makar prividne finansijske sigurnosti, činjenica jeste da ništa rečeno neće zvučati utešeno. U ovakvoj situaciji se nažalost našao veliki broj ljudi širom sveta, a i kod nas, iako se još uvek ne zna tačan broj. Uprkos tome što javni funkcioneri olako iznose brojke u javnost, govoreći malo o 2.000 zaposlenih koji su ostali bez posla, malo o 15.000, pritom sve vreme ne računajući sve najranjivije kategorije zaposlenih (one koji rade bez ugovora, ili sa povremenim ugovorima, ili sa ugovorima na određeno vreme, ili kao samozaposleni) čiji su poslovi stali, sva je prilika da je situacija znatno gora. Prema istraživanju jedne nezavisne agencije, ta brojka bi mogla da bude i dosta drastičnija, i da iznosi približno 200.000 ljudi koji su izgubili posao tokom vanrednog stanja, uključujući i neformalno zaposlene.
Ovo znači da verovatno da gotovo svi u svom okruženju poznajemo nekoga ko se nalazi u ovoj izazovnoj situaciji, i glavno pitanje za sve je kako se nositi sa tim. Gubitak posla je ozbiljna promena, neretko praćena svim onim emocijama koje prate i bilo koji drugi gubitak kao što su beznađe, bezvoljnost, bezperspektivnost, apatija i užasno je važno imati mnogo razumevanja i podrške. Bilo za druge ili same sebe. Srećom, ma koliko izgledalo beznadežno postoji nekoliko stvari koje se mogu preduzeti kao “prva pomoć” samom sebi a možda i drugom.
Koja je vaša “let go” taktika?
Zvuči kao prazna priča ili nešto što ćete pročitati u kolačiću sreće, ali nije bez razloga jedan od osnovnih “pravila” taozima baš taj. Naučiti kako da pustimo stvari da idu. Mnogo mudrosti i snage stane u te dve reči. Prirodno je biti i ljuti i uznemiren i gledati u pravcu bivšeg posla, kao uostalom i bivšeg svega, još neko vreme nakon što to postanu, ali nikako ne predugo. Jer to onda znači trošiti sopstvenu energiju u prazno, davati previše prostora u sadašnjosti onome što joj više ne pripada, i hodati sa glavom okrenutom u nazad. A to može da za posledicu ima dve stvari. Udariti glavom u banderu na koju nismo spremni, jer i ono što je ispred nas može svašta da donese ili ne videti nešto stvarno super, što bismo videli samo kad bismo okrenuli glavu tamo gde joj je mesto. Ne zna se šta je gore. Zato na prvom mestu otpustiti bes i ljutnju jer je to jedini način da se ide napred. Bez tereta od juče. Meditacija može dosta da pomogne, i ako nikada niste pokušali, pravi je trenutak za to jer barem sada sigurno imate vremena. Zvuči kao bolno bockanje ali zapravo i nije. Baš takvo razmišljanje je sada preko potrebno.
Promena perspektive
Inače bi bilo dobro zaboraviti na kategorije “trebalo bi” i potpuno se prebaciti na kategoriju “jeste”. Da je trebalo, bilo bi. Prebacite svoje misli sa onoga što ste izgubili na vrednovanje onog što imate. I da, mnogo je teško, slično post-raskidnom periodu u kom se treba ubediti da je sve super i zapravo najbolje moguće, ali je isto toliko i neophodno. Protresti glavom i razmisliti: na čemu to još uvek mogu biti zahvalna? Šta je važnije od posla što još uvek imam? Za šta sada imam vremena za šta nisam nikada pre? Kako iskoristiti ovu nenadanu pauzu za rast, razvoj i napredak, ili prosto i jednostavno preko potreban odmor? U čemu sam to stvarno dobar/a? Ako vam ide teško da izdvojite pozitivne strane ovog trenutka, probajte da vodite dnevnik zahvalnosti. Pomaže. Svaki dan zapišite barem tri stvari koje su vas učinile srećnim. Može da bude i jednostavno kao “bilo je sunčano ceo dan”, “iskren razgovor sa prijateljima”, “otkrila sam najukusniji sladoled od maline”. Banalno, ali i te kako korisno da nas podseti na sve one male stvari koje lako previdimo.
Vreme je za iskrene razgovore
Šta su moje snage, mane, slabosti, sposobnosti? U čemu sam vešta i nezamenljiva, na čemu treba dodatno raditi? Koji deo nekadašnjeg posla mi je prijao, koji me je iscrpljivao? Šta bih promenila da mogu (a možete jer sada zapravo možete sve, a ako je verovati u manifestacije treba što češće i što preciznije razmišljati o svom idealnom životu, pa i poslu, da bi se on i privukao)? Kako zamišljam svoj idealani budući posao? Da li sam bila iskreno zadovoljna i srećna na prošlom? Sada je vreme za sva pitanja od kojih ste možda i bežali. Ko zna, možda dođete i do zaključka da niste bili srećni uopše. Odatle je mnogo lakše nastaviti i imati entuzijazma za traganje za novim poslom.
Nežno, nežno, nežnije
Velike promene su čak i u “normalnim” vremenima, fizički i emotivno iscrpljujuće i sada više nego ikada treba misliti o sebi. I ne, nije nimalo sebično ako se bavite sobom i posvećujete vreme sebi. Štaviše, neophodno je. I da, sasvim opravdano treba razmišljati u pravcu: Šta mogu da uradim za sebe? Šta će učiniti da se osećam dobro? Možda je u pitanju ranije ustajanje, zdravija ishrana, plan vežbi, šetnja svako veče, više čitanja. Šta god da vam prija, ubacite u svakodnevicu.
Perspektiva i radoznalost
Ako su nas prethodni meseci nečemu naučili to je da je život sve ono što su nam o njemu pričali. Nepredvidljiv i pun iznenađenja. To samo znači da mu se stilski treba prilagoditi i ostati otvoren i raspoložen za nova znanja a samim tim i iskustva. Još jedan „kliše“, ali svaki kraj je nečega novi početak, zar ne? Ništa ne traje večno i aposlutno sve je podložno promeni. I to preko noći. To smo valjda apsolvirali celom ovom situacijom. Zato, iskoristite dane bez posla najbolje moguće. Ko zna možda već u avgustu sve bude izgledalo potpuno drugačije.
