Sedim na wc-šolji sa drugaricom, krckamo naizmenično neki special edition M&M bombona i gledamo preko puta hodnika (kao da vrata i zidovi ne postoje) u sobu kod nekog zgodnog tipa u zelenom peškiru koji tu živi, i razmatramo kako da pobegnemo odavde. Ja posle odem na krov (peške, jer lift radi samo u pravcu na dole) gde malo-malo pa izlazim, ne bih li se još jednom uverila da nema izlaza iz zgrade u Bratislavi u kojoj smo kao na ekskurziji. Drugarica i lik iščezli. Potpuno sam sama u zgradi osim što svuda sa sobom vučem malo prase, o kom moram posebno da brinem jer znam da je zapravo u pitanju čovek koji mi je veoma drag.
Iz ove čudnosti sam se probudila prekasno već ophrvana osećanjem da ću zauvek ostati zatvorena u toj zgradi, i shodno tome, na javi već veoma nervozna, i ispunjena nelagodom zbog bespomoćnosti s jedne strane i preterane odgovornosti prema prasetu koje ne znam ni odakle se stvorilo, s druge. I ovo nije prvi put. Zapravo, sada već zvanično mogu da potvrdim da dobar broj dana unazad sanjam ozbiljno pomerene snove, a kada to kaže osoba koja regularno sanja situacije poput te da na jerusalimskom buvljaku pije mastilo da bi mogla da piše bez olovke, verujte joj da se nešto čudno događa. Ako su nekada bili ludi, snovi su mi sada nemerljivo luđi i u tome nisam usamljena. Obavila sam mini anketu sa najbližim krugom prijatelja, a i dosta ljudi je uradilo slično, i odgovori su isti. Živopisno, strašno, neprijatno, previše stvarno. Ja lično osim čoveka-praseta, zajedničkog piškenja koje ne znam da li je inače izvodljivo i povremenih Hazarski rečenik level čudnih scenarija, ne sanjam ništa previše strašno i zabrinjavajuće, ali mnogi moji sagovornici su i po nekoliko noći zaredom zarobljeni u slepilima, pokušajima da stignu negde, u telima koja su nestabilna, ciljevima koji izmiču, oblicima koji se transformišu, traganju za skloništem kog nema.
Ne umem da objasnim kako to sve izgleda kod mene, osim da je izuzetno pojačano i pomereno, ali srećom ima ko ume, i kome se sve češće obraćam kad nešto stvarno nema smisla, da mi pomogne da ga vratim ili pronađem. “Merkur i Neptun su zajedno – Merkur sanja, a Neptun luduje od priča u snovima. Sanjamo pripovetke.” Sanjamo pripovetke. Mislim da dugo nisam čula ništa toliko lepo i tačno. Duki je dodao i to da je sve posebno pojačano i činjenicom da su Rahu i Merkur sada zajedno i kaže “to je kao da sanjaš na drogama, acid snove”. Ne bih mogla više da se složim, i iskreno mi je drago što me astrologija ispoštovala, i što je sve potpuno legitimno i opravdano. Doduše, pored združenih planeta koje đuskaju i spajaju se u lucidnim parovima, i pogled iz druge perspektive potvrđuje da je sve ovo sasvim normalno i logično baš sada i baš ovako.
Realno, um radi što radi i inače. Rekreira ono što živimo, što radimo ili što nam nedostaje, samo što ovih dana kada svi prolazimo nesvakidašnje iskustvo u kom ono “obično svakodnevno” postaje krajnje neobično, takvo je i ono što se tokom noći pročišćava i filteriše kroz snove. Kada saberete stvarnost koja je iščašena, određenu dozu konstantno prisutne anksionoznosti, sveopštu nesigurnost, apokaliptične scene praznih ulica ili rafova, plus dodate veliki broj filmova i serija koje pogledamo na nedeljnom nivou, nestrpljenje da počne novi stari život, nagomilane obaveze i sve ostalo, sasvim je normalno da nam podsvest poskladišti tušta i tma sa kojim nema gde osim da kolažira u snovima.
Deirdre Barrett, harvardska profesorka psihologije na odeljenju za psihijatriju, i članica internacionalne asocijacije za proučavanje snova, je zbog velikog broja sličnih komentara o čudnim snovima pokrenula istraživanje na ovu temu, i online upitnik. Barrettino istraživanje je zabeležilo veliki broj snova i potvrdilo da u ovoj situaciji naši snovi “obrađuju” ono što svest ne može u potpunosti. Prema njenom mišljenju, do izmenjenog sanjanja može doći bilo kada, kada je rutina promenjena ili uzburkana, i nije neobično što ljudi suočeni sa velikim promenama- kao što su preseljenja, davanje ili dobijanje otkaza, smrt bliske osobe, reaguju uzburkanim unutrašnjim životom. “Kada je java dinamičnija, onda su i snovi, jer se u njima obično javljalju odbljesci onoga što se događa u stvarnosti”.
Pri normalnoj dinamici i u normalnim situacijama (šta god “normalno” podrazumevalo za svakog ponaosob) mozak ne mora da radi prekovremeno da bi “svario” i obradio informacije iz realnog sveta. Međutim, suočeni sa bilo kojom visokostresnom situacijom, bilo čime što nas “izbaci iz koloseka” što pandemija sigurno jeste, naš mozak radi pojačano kreativno ne bi li procesuirao naše novo iskustvo kroz sanjanje pa tako ostanemo sa mnogo nedokučivog, naizgled zbunjujućeg i teško svarljivog sadržaja, osećanja i iskustava. Neki sanjaju različite metaforične situacije za ono kako se osećaju (sve što aludira na nestabilnost, nesigurnost, bespomoćnost), neki bukvalno rekreiraju situaciju pandemije, sanjaju da su zaraženi ili da je neko njihov zaražen, neki u snu proživljavaju ono što im nedostaje iz regularnog života (putovanja, restorani, druženja) ali svakako u velikoj, velikoj meri, naš um pribegava “prevođenju” materijala. Zasićeni terminima kao što su higijena, virus, maske, veliki broj ljudi svoje dnevne infromacije “vari” simbolički, kroz manje ili više izopačene zamene ili kroz bilo koji rad sna – ublažavanje, nagoveštavanje, sažimanje, pomeranje i u finalnom rezultatu dobijemo čitav dijapazon bunjuelovskog materijala u kom bi nadrealisti sigurno uživali.
Jedan od dodatnih razloga za živopisne i intenzivne snove, leži i u činjenici da su ovo dani kada verovatno spavamo malo više ili barem malo kvalitetnije, a samim tim je i REM faza (u kojoj sanjamo) duža, a mi odmorniji da se snova i sećamo. Međutim, pored toga što je neobično, i pomalo stresno, može li se sa ovim snovima nešto raditi? I te kako može. Ako slikate ili crtate, to uradite na prvom mestu, biće jednog dana prezanimljiv zapis iz vremena pandemije. A pored toga, ovo je super prilika da se malo neformalnije, kroz lucidne slike i flešbekove pozabavimo svojim nesvesnim i porazgovaramo sa sobom o onome što nas iza svih tih simbola stvarno muči. Imamo vremena da lepše spavamo i više sanjamo, ali i da posle malo porazmislimo o tome šta zapravo sami sebi želimo da poručimo.
Jer, pored potvrde da nisam tek tako pomanijačila, i da su Rahu i Merkur “krivi” što mi je noću u glavi “u pet kod vrteške”, D mi je rekao još nešto mnogo važno. “Pluton i Jupiter su sada zajedno, a Pluton u novom znaku Jarca donosi potpuno novi set nesvesnih tema za celu generaciju i ulazi u kolektivno znanje (Jupiter)”. I šta znam, ovo je zapravo baš i lepo. Možda deluje super nejasno i zastrašujuće na prvu, ali možda zapravo kroz različite scenarije, svi “obrađujemo” iste teme, koje treba zajednički da rešimo. Možda nas još jednom sve poziva da preispitamo sebe gde boli, šta boli, i zašto se sad baš uzmeškoljilo da bismo ga rešili ali ne samo zbog sebe, nego zbog svih. Uostalom, ako već sanjamo pripovetke, treba valjda i neku poruku da izvučemo iz njih, ne?
