U kulturi opsednutoj vizuelnim savršenstvom, u kojoj se lepota posmatra kao valuta, nameće se pitanje – zašto je empatija za zavisnike o kozmetičkim zahvatima tako oskudna. Opsesivna potraga za lepim, mladim izgledom može se svesti na borbu za osećaj pripadnosti, vrednosti, i kontrole nad sopstvenom prolaznošću.
Međutim, kada rezultati tih zahvata ne odgovaraju idealu, često naiđemo na hladne, prezrive komentare. Od popularnih rijaliti zvezda do anonimnih slučajeva iz sveta kozmetičke hirurgije, osobe koje su se odvažile na zahvate bivaju javno osuđene i ismejane ako taj ideal „promaše“—što sugeriše da smo skloni da zaboravimo koliko je ta težnja zasnovana na kompleksnim psihološkim mehanizmima.
Uloga lepote u društvu je paradoksalna. S jedne strane, lepota se smatra prednošću: „lepota“ donosi privilegije – ljude vide kao poželjnije, inteligentnije, i uspešnije. Ipak, za one koji nisu prirodno obdareni tim izgledom, kozmetički zahvati predstavljaju šansu da dobiju malo te privilegije. Ali ta prilika ima svoju cenu, kako finansijsku, tako i psihološku. U trenutku kada ti zahvati postanu uočljivi, „nesavršeni“, oni više ne predstavljaju put ka lepoti, već ulaznicu u zonu neprestane osude.
Iz perspektive psihologa, zavisnost o lepoti podseća na klasičan model zavisnosti, gde osoba postaje opsednuta neuhvatljivim idealom, pokušavajući da stalnim promenama ublaži osećaj nesigurnosti ili dubokog nezadovoljstva sobom. Često zaboravljamo da je zavisnost o lepoti oblik kompulzivnog ponašanja koji ne odražava samo površnu taštinu, već i potrebu za kontrolom i prividnom emocionalnom stabilnošću. To su osobe koje, paradoksalno, u težnji za kontrolom, bivaju sve više izgubljene u sopstvenom odrazu – zarobljene između ogledala i nemilosrdne javnosti koja ih ocenjuje.
Priča koju nam je ispričao film The Substance ilustruje tu dinamiku na brutalan način. Likovi u filmu – kojima kozmetički zahvati postaju opsesija – prikazani su kao oni koji odustaju od svog identiteta zarad jednog ideala koji ih na kraju samo uništava. Prisustvujemo samosabotiranju, gde žena, u svom nastojanju da „popravi“ svaku „manu“, na kraju uništi samu sebe, ostavljajući gledaocu pitanje: šta uopšte pokušavamo da ispravimo? Kada njihovo telo postane „neuspeh“, društvo reaguje sa hladnim cinizmom, kao da je svaka bora ili nesavršenost greška koja zaslužuje kaznu, a ne posledica normalnog, prolaznog života.
Da li je moguće da se zavisnici o lepoti suočavaju sa tolikom osudom zato što nas oni podsećaju na sopstvene nesigurnosti? Njihova neprestana trka za večitom mladošću i savršenstvom suočava nas sa našim strahovima, našim osećajem nesavršenosti i prolaznosti. Lako je prezirati one koji „promaše“ ideal jer nam njihova neuspešna potraga za lepotom pruža iluziju da sami posedujemo tu moralnu superiornost i da bismo, kada bismo se i mi upustili u iste vode, svakako doneli „bolje“ odluke.
Pitanje je, dakle, zašto insistiramo na tome da krivimo pojedince umesto da posmatramo koren problema – društvo koje je stvorilo svet gde se lepota smatra obavezom. Dok pojedinci ne prestanu da slede savršene obline, glatke bore i veštačke osmehe, postavlja se pitanje: nije li društvo ono koje je zavisno? Ne zavisimo li svi od tog privida večne mladosti, čak i dok osuđujemo one koji se usude da se tome približe?
Foto: Instagram, IMDb