Zašto Estonci svakog leta pretvaraju svoja dvorišta u kafiće?
dani kućnih kafića
Topao letnji dan u jednoj skrivenoj bašti to je sve što nam treba? Da sedimo pod debelim hladom krošnje stare jabuke, za stolom prepunim sveže pečenog ražanog hleba. Tu su domaći krastavci i paradajz ubrani iz plastenika, dok se iz velikog lonca puši privlačna seljanka* – gusta čorba od paradajza, šunke i dimljene kobasice.
Tik uz leje prepune jagoda, tikvica i belog luka, pod velikom nadstrešnicom, potpuni stranci mirno čekaju u redu. Naručuju jelo sa ručno pisanog papirnog menija, a zatim sa punim činijama u rukama sedaju za zajedničke stolove, smeju se i započinju razgovor kao da se znaju godinama.
Ovo nije restoran na selu. Ovo je privatno dvorište.
Svakog leta, od aprila pa sve do kraja septembra, privatne bašte, garaže, pa čak i prozori spavaćih soba širom Estonije pretvaraju se u ovakve male, privremene kafiće otvorene za sve prolaznike. Pre skoro dve decenije sve je počelo kao jedna skromna ideja, a danas je to omiljena nacionalna tradicija sa više od 150 ovakvih okupljanja godišnje.
Neki domaćini iznajmljuju šatore i nameštaj praveći prave restorane na otvorenom, dok drugi postave tek skromni štand sa limunadom o kom brinu deca. Ipak, sve ih spaja ista stvar – retka i dragocena prilika da posetioci zavire iza zatvorenih kapija i iz prve ruke dožive pravu, do tad skrivenu svakodnevicu.
„Veoma sam druželjubiv i volim da kuvam. Uživam u ulozi domaćina i ponosan sam na naš dvorišni prostor“, izjavio je jedan od učesnika za BBC, Heiki Kalvik.
Na prvi pogled njegova bašta deluje kao seoska kafana. Kuća smeštena na periferiji Kehre, gradića udaljenog oko 45 minuta istočno od Talina, koju on svakog leta pretvara u privremeni (pop-up) kafić.
Na drugom kraju grada, Karolin Vahtre je preuredila garažu iza svoje zgrade iz sovjetske ere u privremeni kafić, gde svima koji svrate prodaje tempura suši rolice, kiš sa lisičarkama, čokoladnu tortu i pomfrit.
Kalvik i Vahtre su meštani koji učestvuju u godišnjoj manifestaciji u Kehri pod nazivom Kodukohvikute Päev, odnosno „Dan kućnih kafića“, kada lokalno stanovništvo na jedan dan u julu pretvara svoja dvorišta, bašte i garaže u improvizovane restorane.
Dani kafića održavaju se širom Estonije od proleća do rane jeseni, pri čemu je najveći broj u julu i avgustu
Datumi variraju u zavisnosti od grada i regiona.
Mali vodič
- Kako ih pronaći: Proverite sajtove lokalnih turističkih organizacija i potražite pojam „Kohvikutepäevad“ (dani kafića) na Fejsbuku ili u lokalnim kalendarima događaja. Regionalni turistički sajtovi Estonije takođe objavljuju raspored predstojećih manifestacija.
- Šta očekivati: Ovo nisu klasični kafići niti festivali hrane. Stanovnici pretvaraju svoje bašte, dvorišta, garaže ili druge privatne prostore u privremene kafiće, služeći šta god sami izaberu.
- Dobro je znati: Većina Estonaca mlađih od 40 godina govori engleski, ali reči poput tere (zdravo), palun (molim) i aitäh (hvala) biće od velike pomoći, posebno u manjim gradovima i selima. Iako je Estonija digitalizovana zemlja, najbolje je sa sobom poneti gotovinu.
- Služe kao uzor: U Srbiji se redovno održavaju vašari, ili manifestacije povodom nekog gastronomskog jela (dani slanine, pršute, kobasice…), umesto da imamo samo ovakav tip događaja gde slavimo grad ili hranu, zašto ne bismo napravili dane kafića nalik na ovaj estonski način?
Kako su nastali estonski dani kafića
Tradicija kućnih kafića u Estoniji počela je 2007. godine na Hijumi, drugom po veličini ostrvu u zemlji, kada su lokalni promoteri turizma tražili način da privuku posetioce i van špica sezone u julu.
Inspiraciju su pronašli u Kardli, glavnom gradu ostrva, i njegovoj dugoj povezanosti sa kafom. Sredinom 19. veka, u gradu se nalazila fabrika sukna kojom je upravljao baltičko-nemački baron i koja je zapošljavala radnike iz srednje Evrope koji su pili kafu. Lokalni Estonci ubrzo su prihvatili tu naviku, pa su stanovnici Karlde na kraju dobili nadimak kohvilähkrid, odnosno „flašice za kafu“, jer su na njive umesto tradicionalnog kiselog mleka ili piva nosili kafu.
Petnaest domaćinstava učestvovalo je u prvim danima kafića na Hijumi 2007. godine; danas ova trodnevna manifestacija početkom avgusta privlači hiljade posetilaca, dok desetine privremenih kafića prodaju domaću hranu i piće širom ostrva.
Muzej Hijuma jedan je od retkih učesnika koji učestvuje svake godine od samog početka, rekonstruišući kafić iz 19. veka u svojim salama za konferencije u Dugačkoj kući, glavnoj zgradi muzeja i nekadašnjem domu upravnika fabrike sukna. Njegov direktor, Kauri Kivrames, kaže da ova tradicija zadire u nešto dublje od same hrane i pića: u dugu istoriju ostrvljana koji su uvek pratili običaj izražavanja dobrodošlice strancima.
Kivrames dodaje da je čak i ovo takozvano „ostrvo introverata“ uvek razumevalo važnost zajednice: „Na Hijumi je prilično tradicionalno pomagati stranim posetiocima, jer je u to vreme njihov dolazak značio da su doživeli brodolom ili nešto slično i da im je potrebna pomoć.“
Od ostrvske tradicije do nacionalnog fenomena
Male, ruralne zajednice istorijski su bile okosnica estonskog društva, kako na ostrvima, tako i na kopnu. Iako se ljudi danas ne oslanjaju na komšije u onoj meri u kojoj su to nekada činili, određene tradicije, poput talguda, opstale su.
Ovi dani zajedničkog rada nekada su podrazumevali kosidbu ili gradnju štala, danas se češće okupljaju radi zajedničkog čišćenja okoline. Dani kućnih kafića odražavaju isti taj duh komšijske solidarnosti i, nakon početnog uspeha na Hijumi, ubrzo su se proširili po celoj zemlji.
Setoma, region na jugoistoku Estonije, održava svoje dane privremenih kafića svake godine drugog vikenda u avgustu, koristeći ovaj događaj za promociju svoje specifične kulture.
„Jedan od razloga zašto smo pokrenuli manifestaciju Kostipäiv jeste taj što smo primetili da tokom leta nemamo mnogo događaja na kojima ljudi nose tradicionalnu odeću ili nude tradicionalna jela poput sõira, našeg domaćeg sira“, rekla je Lins Kogerman, članica upravnog odbora organizacije Seto Küük.
Ovaj događaj postao je jedna od ličnih karata ovog regiona, pri čemu pojedini kafići privuku i do 1.000 posetilaca. Iako je jedan u međuvremenu prerastao u stalni restoran, većina učesnika jednostavno uživa u prodaji domaće hrane bez pritiska koji nosi vođenje pravog biznisa.
Kada stranci postanu komšije
Kako kaže organizatorka Dana Kalamaje, Katrin Aedma za BBC: „Ne dešava se često da možete videti unutrašnjost naših dvorišta. Ona su inače zatvorena. Ali ovo je dan kada naši ljudi otvaraju svoja srca i svoje kapije.
Strancima dani kućnih kafića u Estoniji mogu delovati kao tajne proslave, ali oni predstavljaju jednu od retkih prilika kada su posetioci pozvani da prošetaju privatnim baštama, probaju jela po porodičnim receptima i zavire u svakodnevni život lokalnih zajednica, tako autentično nauče nešto o drugoj kulturi i dobiju inspiraciju da je prilagode i u svom komšiluku.
*zamislite Estonci je zovu upravo seljanka.