Da li zaista gubimo sposobnost koncentracije? Šta nam društvene mreže rade sa pažnjom

Pre tačno 70 godina, psiholog Džordž Miler lansirao je magični broj 7±2. Te 1956. godine, novine, časopisi i knjige još su snažno oblikovali način na koji ljudi dolaze do informacija, filmska umetnost već je decenijama bila masovni medij, dok je televizija ubrzano osvajala domaćinstva. U Jugoslaviji upravo te godine počeli su prvi redovni eksperimentalni televizijski programi u Zagrebu. U takvom medijskom okruženju Miler je objavio rad The Magical Number Seven, Plus or Minus Two: Some Limits on Our Capacity for Processing Information, jedan od najuticajnijih tekstova u istoriji kognitivne psihologije. Njegova osnovna ideja odnosila se na ograničenja neposrednog pamćenja i obrade informacija: ljudi mogu istovremeno da zadrže relativno mali broj smislenih jedinica, koje je nazvao chunks.

Međutim, izjednačavanje tog broja sa opštom sposobnošću koncentracije bilo bi pogrešno. Miler nije tvrdio da čovek može da održi pažnju tokom sedam sekundi, sedam minuta ili bilo kojeg drugog univerzalnog vremenskog intervala. Naprotiv, jedan od najvažnijih zaključaka njegovog istraživanja bio je da način na koji organizujemo informacije može značajno promeniti koliko smo u stanju da ih obradimo i zapamtimo.

Sedamdeset godina kasnije, pitanje ograničenja naših kognitivnih sposobnosti ponovo zauzima centralno mesto u raspravama o savremenoj kulturi.

Može li pažnja uopšte da se izmeri jednim brojem?

Popularna kultura već godinama ponavlja podatak prema kojem prosečan čovek može da zadrži pažnju svega osam sekundi, čak kraće od zlatne ribice. Ova tvrdnja postala je gotovo sinonim za posledice digitalnog doba, iako je BBC još 2017. ukazao na nedostatak pouzdanih naučnih dokaza koji bi je potvrdili.

U psihologiji razlikujemo nekoliko povezanih, ali zasebnih procesa. Selektivna pažnja omogućava nam da izdvojimo relevantne informacije i zanemarimo ometajuće stimuluse. Održavana pažnja odnosi se na sposobnost da ostanemo usmereni na određeni zadatak tokom vremena. Izvršna kontrola pažnje pomaže nam da upravljamo konfliktima između različitih informacija, dok prebacivanje pažnje omogućava prelazak sa jednog zadatka na drugi.

Upravo zato ista osoba može provesti dva sata gledajući film, dvadeset minuta čitajući knjigu i svega nekoliko sekundi posmatrajući objavu na Instagramu. To ne znači nužno da se njena sposobnost koncentracije menja iz minuta u minut, već da različite aktivnosti postavljaju različite zahteve pred naš kognitivni sistem.

Na pažnju utiču i motivacija, zainteresovanost, prethodno znanje, umor, emocionalno stanje i okruženje. Osoba koja se teško koncentriše na tekst o temi koja je ne zanima može satima pažljivo pratiti sadržaj koji doživljava kao relevantan. Drugim rečima, trajanje naše pažnje nije moguće potpuno odvojiti od onoga čemu pažnju posvećujemo.

Video killed the radio star

Tradicionalni masovni mediji funkcionisali su prema relativno jasno utvrđenoj strukturi. Televizija je organizovala sadržaj u programske celine, novine u rubrike, a radio u emisije. Publika je svakako mogla da promeni kanal, prekine čitanje ili isključi prijemnik, ali nije imala neprekidan pristup gotovo neograničenom broju alternativnih sadržaja.

Pojavom interneta, a zatim pametnih telefona, ova struktura počinje da se menja. Korisnik više ne mora da čeka novi broj novina ili početak televizijske emisije. Informacije postaju stalno dostupne, međusobno povezane i sve češće – personalizovane. Američki ekonomista i psiholog Herbert Sajmon još 1971. godine opisao je paradoks informacionog obilja: što više informacija imamo na raspolaganju, to oskudniji postaje resurs potreban za njihovu obradu – ljudska pažnja.

Njegova ideja prethodila je savremenim društvenim mrežama, ali gotovo savršeno opisuje ekonomsku logiku na kojoj danas počivaju. Ako se poslovni uspeh platforme zasniva na vremenu koje korisnici provode konzumirajući sadržaj, pažnja prestaje da bude samo psihološka sposobnost. Ona postaje ekonomska vrednost, predmet konkurencije između medija, oglašivača i kreatora.

Razvoj algoritamski organizovanih sadržaja dodatno menja taj odnos. Umesto da samostalno odlučujemo koji ćemo tekst, video ili emisiju pogledati, sve veći deo onoga što konzumiramo dolazi kroz automatske preporuke, oblikovane prema prethodnom ponašanju. Beskonačno skrolovanje uklanja čak i potrebu da svesno odlučimo šta ćemo gledati sledeće.

Jedan od simbolički najvažnijih trenutaka u istoriji savremenih medija dogodio se 1. avgusta 1981. godine, kada je američka televizijska stanica MTV započela emitovanje programa spotom Video Killed the Radio Star, britanske grupe The Buggles. Izbor gotovo da nije mogao biti prikladniji: nova televizijska stanica, u potpunosti posvećena muzici, najavila je epohu u kojoj više neće biti dovoljno samo slušati izvođače, već će publika želeti i da ih gleda.

Naravno, video nije ubio radio, baš kao što televizija prethodno nije učinila novine suvišnim. Međutim, MTV je promenio pravila muzičke industrije, ali i šire vizuelne kulture. Muzički spot postao je samostalna forma izražavanja, prostor za eksperimentisanje sa montažom, scenografijom, modom i identitetom izvođača. Pesma je dobila vizuelni narativ, a njen uspeh sve više je zavisio i od slike koja je prati. Brzi rezovi, smenjivanje kadrova i vizuelna stimulacija postepeno su postajali deo medijskog jezika koji je prevazilazio granice muzičke televizije.

Ipak, važna razlika između MTV-ja i današnjih digitalnih platformi nalazi se u načinu distribucije sadržaja. Gledaoci osamdesetih pratili su niz spotova koji je određivala televizijska redakcija, dok današnji korisnici TikToka ili Instagrama konzumiraju personalizovan sadržaj čiji redosled neprekidno prilagođavaju algoritmi. Ono što je sa MTV-jem postala kultura brzog smenjivanja vizuelnih sadržaja, sa društvenim mrežama preraslo je u sistem gotovo neograničenog izbora, u kojem se sledeći sadržaj pojavljuje pre nego što smo stigli da razmislimo o prethodnom.

Promena, dakle, nije samo u tome što su sadržaji postali kraći, već i u tome što su intervali između njih gotovo nestali. Upravo je taj kontinuitet izloženosti novim informacijama važan za razumevanje savremenog odnosa prema pažnji.

Da li nas društvene mreže zaista čine manje sposobnim da se koncentrišemo?

Jedno od često citiranih istraživanja o digitalnoj pažnji dolazi od Glorije Mark, koja više od dve decenije proučava ponašanje korisnika računara. Prema njenim istraživanjima, ljudi su početkom dvehiljaditih na jednom ekranu ili zadatku provodili prosečno oko dva i po minuta pre prelaska na drugi. Do 2012. taj interval smanjio se na približno 75 sekundi, dok je u kasnijim istraživanjima iznosio oko 47 sekundi.

Ove brojke često se predstavljaju kao dokaz dramatičnog pada ljudske sposobnosti koncentracije. Međutim, ono što se zapravo meri jeste učestalost prebacivanja pažnje u digitalnom okruženju, a ne maksimalno vreme tokom kojeg je osoba sposobna da ostane koncentrisana.

Ipak, to ne znači da učestalo prebacivanje pažnje nema posledice. Psihološkinja Sofi Leroa u istraživanju iz 2009. opisala je fenomen attention residue, odnosno zadržavanja dela pažnje na prethodnom zadatku nakon što smo već prešli na sledeći. Kada prekinemo jednu aktivnost, posebno ako je nismo završili, deo naših kognitivnih resursa može ostati zaokupljen njom.

Zato nije neobično da nakon kratkog proveravanja poruke nastavimo da razmišljamo o njenom sadržaju, iako smo se fizički vratili knjizi ili poslu. Slično tome, istraživanje objavljeno 2009. u časopisu Proceedings of the National Academy of Sciences pokazalo je da osobe koje često istovremeno koriste različite medije mogu imati više poteškoća u zanemarivanju nevažnih informacija. Međutim, kasnija istraživanja i pokušaji ponavljanja ovih eksperimenata nisu uvek dolazili do istih rezultata.

To nas dovodi do pitanja: da li digitalni mediji trajno menjaju našu sposobnost koncentracije ili samo stvaraju okruženje u kojem se češće ponašamo kao da ne možemo da se koncentrišemo?

Odgovor još nije konačan. Metaanaliza objavljena 2025. godine u časopisu Psychological Bulletin, koja je obuhvatila 71 istraživanje i više od 98.000 učesnika, pronašla je povezanost između intenzivnijeg korišćenja kratkih video-formata i slabijih rezultata na pojedinim merama pažnje i inhibitorne kontrole. Međutim, korelacija ne implicira kauzaciju. Iz takvih rezultata ne možemo jednostavno zaključiti da TikTok izaziva slabljenje pažnje. Moguće je i da osobe koje već imaju poteškoće sa regulacijom pažnje češće biraju brzo smenjivanje sadržaja, dok na oba fenomena mogu uticati drugi faktori.

Još noviji pregled, objavljen prošlog meseca u časopisu Canadian Journal of Experimental Psychology, analizirao je 108 eksperimentalnih i kvazieksperimentalnih studija. Autori su zaključili da većina postojećih istraživanja proučava neposredne efekte ometanja i istovremenog obavljanja više zadataka, dok mnogo manji broj zaista ispituje dugoročne promene u funkcionisanju pažnje.

Drugim rečima, nauka ima dovoljno razloga da ozbiljno proučava posledice digitalnog okruženja, ali još nema dovoljno osnova za kategoričan zaključak da je generacija odrasla uz društvene mreže trajno izgubila sposobnost duboke koncentracije.

Od YouTubea do TikToka – i nazad

Kada je YouTube pokrenut 2005. godine, njegovi video-snimci nisu automatski podrazumevali duge formate. Naprotiv, platforma je godinama ograničavala većinu korisnika na snimke do deset minuta. Tek 2010. omogućeno je postavljanje petnaestominutnih videa, a zatim su ograničenja postepeno uklanjana. Vremenom, YouTube je postao prostor za potpuno drugačije oblike pripovedanja: video-eseje, dokumentarce, podkaste, intervjue, edukativne serijale i višedelne autorske projekte. Umesto isključivo kratkih, pojedinačnih snimaka, nastajali su čitavi medijski univerzumi izgrađeni oko autora kojima se publika redovno vraćala.

Potom je usledila ekspanzija TikToka, čiji je format popularizovao video-snimke od petnaestak sekundi, brzu montažu i algoritamski organizovan sadržaj koji se smenjuje gotovo bez prekida. Uspeh takvog pristupa promenio je ostatak industrije. Instagram je razvio Reels, YouTube je uveo Shorts, a kratki vertikalni video postao je jedan od dominantnih formata digitalne komunikacije. Nisu se promenili samo trajanje videa i način montaže. Promenila se i osnovna logika njihove proizvodnje. Autori su sve češće morali da privuku pažnju u prvim sekundama, dok je svaki naredni kadar postajao prilika da korisnik napusti sadržaj.

A onda je usledio neočekivan obrt. U maju 2026. godine Vogue Business objavio je analizu pod naslovom The Return to Long-Form: Why YouTube Is Winning Back Brands, istražujući obnovljeno interesovanje oglašivača i kreatora za duže video-formate. Brendovi poput Coach, Chanel i Nike sve više koriste YouTube za dokumentarističke sadržaje, razgovore i serijale koji omogućavaju razvijanje kompleksnijih priča. Umesto da se oslanjaju isključivo na nekoliko sekundi viralne pažnje, nastoje da izgrade dugotrajniji odnos sa publikom.

Poslovna logika je jasna. Kratak video može privući pažnju ogromnog broja ljudi, ali duži format pruža više prostora za upoznavanje autora, razumevanje njegove perspektive i izgradnju poverenja. Zato se sve češće razvija model u kojem kratki formati služe otkrivanju sadržaja, a duži njegovom produbljivanju.

Platforme koje su popularizovale kratki video počele su da preispituju sopstvena ograničenja. TikTok je još 2024. testirao mogućnost postavljanja videa u trajanju do 60 minuta. Instagram je, nakon ranijeg eksperimenta sa IGTV formatom, pre nešto više od dve nedelje, najavio testiranje Features, novog formata horizontalnih videa do 90 minuta, uz mogućnost povezivanja kratkih Reels snimaka sa njihovim dužim verzijama.

Time se zatvara krug: platforme koje su se godinama takmičile u tome da ponude što kraći, brži i neposredniji sadržaj sada nastoje da obezbede prostor i za mnogo duže zadržavanje publike. Međutim, ovaj zaokret ne dokazuje da se ljudski opseg pažnje iznenada produžio. Načini konzumiranja sadržaja raznovrsniji nego što ih pojednostavljene pretpostavke o digitalnoj generaciji predstavljaju.

Publika koja deset minuta skroluje TikTok možda će narednih sat vremena gledati dokumentarac na YouTubeu. Razlika nije nužno u njenim kognitivnim sposobnostima, već u motivaciji, očekivanjima i medijskom okruženju u kojem se nalazi.

Da li pažnja može da se trenira?

Ako pažnju razumemo kao skup povezanih kognitivnih procesa, a ne kao jedinstven kapacitet izražen minutima, postaje lakše razumeti i zašto ona nije potpuno nepromenljiva. Naša sposobnost da održimo koncentraciju zavisi od iskustva, uvežbanosti, konteksta i strategija koje koristimo. Psihologija već decenijama proučava različite oblike treninga pažnje, od specifičnih kognitivnih zadataka do meditativnih praksi.

Metaanaliza objavljena 2024. godine u časopisu Health Psychology Review, koja je obuhvatila 111 randomizovanih kontrolisanih studija sa više od 9.500 učesnika, pokazala je da intervencije zasnovane na svesnoj pažnji (mindfulness) mogu doprineti manjim do umerenim poboljšanjima određenih kognitivnih funkcija, uključujući održavanu pažnju i neke aspekte izvršne kontrole.

Ipak, važno je razlikovati poboljšanje u određenom zadatku od opšteg povećanja kognitivnog kapaciteta. To što smo postali uspešniji u jednoj vrsti koncentracije ne znači automatski da ćemo biti podjednako uspešni u svim ostalim aktivnostima. Istraživanja kognitivnog treninga pokazuju da se napredak često najjasnije ispoljava upravo u zadacima koje vežbamo, dok je prenošenje tih rezultata na potpuno drugačije aktivnosti znatno manje izvesno.

Zato ideja o treniranju pažnje ne bi trebalo da bude predstavljena kao obećanje da ćemo jednostavnom vežbom moći neograničeno da produžavamo koncentraciju. Korisnije je govoriti o razvijanju navika i strategija koje omogućavaju da pažnjom upravljamo efikasnije. Ako svakodnevno čitamo duže tekstove, učimo bez paralelnog proveravanja telefona ili se posvećujemo aktivnostima koje zahtevaju kontinuirano razmišljanje, stvaramo uslove za uvežbavanje održavanja fokusa i smanjenje nepotrebnih prekida.

Takve navike ne predstavljaju garanciju trajnog povećanja neke univerzalne mere pažnje, ali mogu pomoći da lakše ostanemo uz zadatak koji nam je važan. Jednako je bitno razumeti da sposobnost koncentracije nije isključivo pitanje individualne discipline. Čak i osoba sa razvijenim strategijama samoregulacije može imati poteškoća da se fokusira u okruženju koje neprekidno zahteva reagovanje na nove informacije.

Zbog toga odgovornost za pažnju ne može u potpunosti biti prebačena na pojedinca, dok se zanemaruje način na koji su oblikovani mediji, radno okruženje i digitalne platforme.

Povratak dužim formatima predstavlja zanimljiv kulturni trenutak, ali ne mora nužno da označava povratak dubokom promišljanju. Video od devedeset minuta nije automatski kvalitetniji od onog koji traje devedeset sekundi. Dugo zadržavanje na platformi ne znači nužno i intenzivniju kognitivnu aktivnost, baš kao što kratak format ne mora biti površan ili intelektualno bezvredan.

Kratki video može vrlo precizno objasniti složenu ideju, dok duga emisija može zahtevati izuzetno malo aktivnog razmišljanja. Forma utiče na način na koji pristupamo sadržaju, ali ne određuje sama po sebi kvalitet naše pažnje. Pokušavamo da složen psihološki fenomen svedemo na jedan broj, a zatim taj broj koristimo da objasnimo čitavu generaciju, njene navike i odnos prema kulturi.

Sedamdeset godina nakon Milerovog istraživanja, još pokušavamo da pronađemo jednostavnu meru sposobnosti koja se menja u zavisnosti od gotovo svega što radimo. Ako nam istorija medija nešto pokazuje, onda je to da promene u načinu distribucije sadržaja ne znače nužno i nepovratne promene u ljudskim sposobnostima. One menjaju naše navike, očekivanja i načine na koje raspoređujemo ograničene kognitivne resurse.

Koliko često zaista imamo priliku da odlučimo čemu ćemo naš opseg pažnje posvetiti? I, još važnije, koliko smo spremni da se toj odluci posvetimo duže od narednog skrola?

Fotografije: Unsplash