Pretraga

Zorana Karapandžin: You can actually get what you want ili kako sam sama otišla na Stonse u Pariz

Zorana Karapandžin: You can actually get what you want ili kako sam sama otišla na Stonse u Pariz

Tekst: Zorana Karapandžin

Da mi je neko pre dve godine rekao da ću se sama usuditi i otići na koncert svog omiljenog benda u stranu državu, grad koji ne poznajem, samo bih odmahnula rukom i čežnjivo rekla - ah, da, to bi bilo baš lepo. Ali iskreno ne bih verovala da je to moguće. Ako ste osoba koja je već ovo uradila mnogo puta ili neko kome solo putovanja nisu strana, verovatno ne razumete u čemu je big deal. Pa pre svega, u tome što sam do skoro bila osoba kojoj je samoća bila jedan veliki teret, izvor anksioznosti i razlog za odlazak na psihoterapiju. Ali hajde da krenemo od srećnih okolnosti, pa ćemo lakše doći do cele poente ovog teksta.

Zorana Karapandžin: You can actually get what you want ili kako sam sama otišla na Stonse u Pariz (фото 1)

 

Još zimus sam sa 5 drugarica isplanirala letovanje u Francuskoj. Naš plan je bio da provedemo nedelju dana na moru i da proputujemo Azurnu obalu, a nakon toga da napravimo jedan city break u Parizu od 3-4 dana. Nakon višenedeljnih dogovora, traženja karata i smeštaja - usaglasile smo se. Sunčaćemo se u Nici od 16. do 23. jula, a nakon toga hvatamo voz za Pariz gde ćemo svoje divno izgorele noge dodatno da izmučimo pešačkim turama. Ok, plan je zvučao sjajno i moj entuzijazam nije imao granica. Napravila sam excel tabelu za Pariz, sa spiskom atrakcija, restorana, barova, klubova, galerija i muzeja i svako jutro sam tu tabelu uz jutarnju kafu apdejtovala nekom novom idejom. A onda se desio onaj momenat kad niste sigurni da li vas neko zavitlava ili sanjate. U nedostatku inspiracije šta da slušam od muzike, tog 15. marta sam pustila Rock radio. Nešto što nikad ne radim. Ne jer ne volim Rock radio već jer prosto ne slušam nijedan radio i uvek imam spremnu neku svoju playlistu za svako raspoloženje. Dok sam se zagrevala za početak radnog dana, čujem Stonse na radiju, nakon čega se uključuje voditeljka jutarnjeg programa i priča nešto što me, da budem iskrena, ne zanima. Ali čujem par ključnih reči i izraza - Stonsi, turneja, ne dolaze kod nas, ali možda skoknete do Beča… I kao - hajde baš da vidim gde nastupaju, bila bi fora da odem sad sa 30 godina na koncert svog omiljenog benda čiji sam nastup gledala sa 15. Zamisli da tako zatvorim krug, ma važi! Odem, pogledam spisak koncerata i shvatim da nastupaju 23. jula u Parizu, dana kada ja u Pariz stižem vozom iz Nice u 11 pre podne. Da li treba da vam kažem da sam podesila alarm da mi zvoni par dana kasnije, 5 minuta pre nego što će karte biti puštene u prodaju, kako bih se prva ulogovala i kupila kartu?

 

 

Moje oduševljenje je bilo ogromno, ali kroz ceo ovaj splet događaja postojala je jedna mizerno mala doza sumnje da nema šanse da odem. Iako mala, ona je bila prisutna sve vreme i znano otežavala sve radnje koje treba da izvršim da bih do koncerta stigla. Počelo je sa - šta ako ne uspem da se ulogujem na sajt za prodaju karata? A šta ako mi nešto ne bude radilo? Bukvalno bih svakom drugom rekla - a šta ima da ti ne radi i zašto ne bi uspela da se uloguješ? Kad god bi neko drugi to rekao, ja bih pomislila kako brine bezveze i ne bi mi bilo jasno toliko preispitivanje svega. Ali kad sam ja u pitanju, nerazdvojna sam sa overthinkovanjem, preispitivanjem i sumnjom u svaki svoj korak, a da očigledno nisam ni svesna toga. Ali sam naravno kupila kartu i kad je to bilo gotovo, prestale su sve sumnje. U Parizu sam već bila i otprilike sam poznavala mapu grada, snaći ću se! E, to je važilo dok nisam stigla u Pariz i dok nije trebalo da se zapravo snađem. Ne znam odakle ta ideja da baš meni neće raditi internet ili baš ja neću uspeti da nađem prevoz ili baš mene neće pustiti unutra. Ali kad god treba da uđem negde s nekom kartom sama, ja pomislim na to kako nema šanse da sve prođe glatko.

 

Zorana Karapandžin: You can actually get what you want ili kako sam sama otišla na Stonse u Pariz (фото 2)

 

Putujem godinama, tečno govorim nekoliko svetskih jezika, imam dobar osećaj za orijentaciju ali uvek imam strah da baš ja neću nešto uspeti. Odakle to potiče - pa, pitajte moju psihoterapeutkinju. Takođe možete da je pitate i kako sam izgledala u decembru kad sam joj došla zarozana i izmučena mislima kako ja sve moram sama i kako sam uvek sve radila sama i kako mi je muka od toga. Čak i kad sam bila u roditeljskoj kući, a kasnije u vezi - ja sam imala osećaj da kroz sve svoje probleme i emotivne trzavice prolazim sama. I onda nakon meseci terapije, nađem samu sebe u pariskom metrou kako se vozim 20 stanica, presedam na tamo neki trocifreni autobus koji me vozi do šume kroz koju idem da bih došla do hipodroma na kom se održava koncert mog zauvek omiljenog benda. Kad kažem zauvek, zaista to mislim. Svako ko me zna iz tinejdž i srednjoškolskog perioda, zna za ovu strast. Ne znam kako je počelo, ali učvrstilo se njihovim koncertom na Ušću 2007. i od tada nije posustalo. It was not a phase, mom!

 

 

I zamislite - ušla sam na hipodrom, pustili me na koncert. Wow! Moje brige zvane “da li sam dobro kupila kartu” ipak nisu bile utemeljene u realnosti. Koncert je počeo u 21:30, u sam zalazak sunca, prvo kratkim tribjutom na preminulog bubnjara Čarlija Votsa i jednom veoma jednostavnom (i sasvim dovoljnom) rečenicom - Ladies and gentlemen, The Rolling Stones. U tom trenutku začuo se rif iz pesme Steet Fighting Man, na video bimovima je kamera uhvatila Kita Ričardsa, pa Ronija Vuda i na kraju se pojavio Mik Džeger sa svojim dobro poznatim plesnim pokretima. Ako sam se i brinula što nemam domet u šumi i kako ću se vratiti do grada, u tom trenutku su te brige nestale. Iako sam u periodu od 2007-2015 bila na svim mogućim koncertima u Beogradu, bila sam zaista iskreno iznenađena masom koja je oko mene. Ono je pre delovalo kao festival, a ne kao koncert jer ja zaista nikad nisam videla toliko ljudi koji su se okupili da slušaju nekog izvođača. A druga stvar kojom sam bila iznenađena, jeste jedna od onih o kojima zapravo i ne razmišljamo, a ostanemo bez teksta. A to je kako oni dobro sviraju. Oni ubijaju. Mik Džeger je je relativno skoro imao izjavu kako posle sedamdesete godine ljudi ne bi trebalo da se bave rokenrolom. Ali očigledno je mislio na sve ostale smrtne ljude, ne na sebe. Jer je upravo pre neki dan napunio 79, a skače i đuska energičnije od svih ljudi koje ja poznajem. I peva! On nikad nije bio od onih pevača koji mogu da dostignu neke nemoguće skale i da nas ostave u šoku svojim vokalnim sposobnostima, ali za razliku od mnogih takvih koji sada na svojim koncertima mumlaju - ovaj peva i grmi.

 

Zorana Karapandžin: You can actually get what you want ili kako sam sama otišla na Stonse u Pariz (фото 3)

 

Nakon uvodne pesme, usledili su epski hitovi - 19th Nervous Breakdown, Tumbling Dice, Like a Rolling Stone. I tako se izređalo njih 19. U međuvremenu je i Kit Ričards otpevao dve koje često peva na koncertima - You got the silver i Happy. A završili su blokom hitova koji nisu samo njihovi najveći, već u istoriji rokenrola - Paint it black, Gimme shelter, Jumpin’ Jack Flash, Sympathy for the devil i na posletku - (I can’t get no) Satisfaction. I nije samo stvar u pesmama, stvar je u tome kako su oni sve to izneli. Džegerova jačina glasa, virtuozna svirka benda, osamdesetogodišnja harizma i neverovatna interakcija sa publikom su samo neke od stvari koje čine da oni zaista jesu najveći na svetu. I sad su zaista zagazili na jednu opasnu i neobeleženu teritoriju, jer nijedan rokenrol bend u istoriji muzike nije postojao i rokao ovoliko dugo.

 

 

A što se tiče mene, u trenutku kad je krenula Paint it black, moja mala lična himna, prvi put sebi u životu čestitala za nešto i prvi put za svojih 30 godina pomislila - you did it girl, baci pet! Nijedan moj uspeh u školi, na fakultetu, na poslu nisam sebi priznala. Nekako je taj imposter syndrome uvek tu da zakuca baš onda kad pomislimo da smo nešto uradili. Ali sad kao da sam izašla iz sebe i gledala se kako idem ka tom koncertu, kako ja sama stojim tamo, a oko mene su svi došli s nekim. I prvi put sam osetila da sam iskreno srećna što sam baš tu i baš sama. Prelepo je deliti i množiti radost, ali neke stvari su samo moje i trebalo je vreme da naučim da u njima uživam sama i da mi same one budu dovoljne da se ne osećam samo. Kada se toliko insistira na tome da se svuda ide s nekim, otići nekud sam deluje nekako jadno ili u najmanju ruku čudno. A da shvatim razmere te zablude, pomogli su mi Stonsi i Pariz. Ipak nije bilo za džabe toliko loženje na taj bend! I neću reći sada onu čuvenu floskulu - ko ne reskira, taj ne dobija. Pre bih rekla - ko se ne loži, taj ne živi.

 

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor