Živimo u sex positive vremenu, što i jeste jedan od razloga zbog čega smo započeli ovu rubriku. Pretpostavlja se da intimnim odnosima pristupamo otvorenog uma, liberalno, ponekad nepromišljeno. Ali ta sloboda podrazumeva i odgovornost. „Stalno govore da nema potrebe da idu na pregled, kad ono – malo malo – pa me cima neki drug da mu prosledim broj od urologa“, reče mi poznanik.
Polno prenosive bolesti su među najčešćim infektivnim bolestima, a broj ljudi koji „nešto zakači” raste iz godine u godinu. Čak 50 odsto seksualno aktivnih ljudi će imati barem jednu polno prenosivu bolest do dvadeset i pete godine, od kojih je najčešći HPV. Međutim, bez obzira na rastući broj ljudi koji se pomoću antibiotika, vaginaleta, krema i/ili hirurških intervencija leči od infekcija, i dalje je stigmatizacija koja okružje ovu temu sveprisutna, a edukacija gotovo nepostojeća.
Ne mogu da zamislim kako su izgledali razgovori o tome tokom 80-ih, kada je u Time časopisu herpes nazvan „skerletnim slovom” tog vremena. Ja sam odrasla uz majku koja je otvoreno komunicirala sa mnom o važnosti preventivnih (i redovnih) pregleda, a primećujem i da su pripadnicima Generacije Z redovan odlazak kod ginekologa i bezbedan seks prioritet. Kod njih se o tome otvoreno razgovara, nalaze se najbolji dilovi po ordinacijama ukoliko im je važno da posete privatnu ustanovu, a period za redovan pregled im je unapred obeležen u kalendarima. Istraživanje koje su sproveli Laboratorija za eкsperimentalnu psihologiju i Centar za biopolitičкu eduкaciju u Srbiji pokazalo je da više od tri četvrtine žena odlazi na redovne ginekološke preglede, dok je za muškarca redovan odlazak kod urologa ređa pojava.
Muškarci mahom posete urologa tek nakon što se pojavi određeni simptom ili potencijalni problem, a ukoliko se ispostavi da imaju pozitivan rezultat na polno prenosivu bolest najčešće su u pitanju hlamidija, mikroplazma i ureoplazma. Međutim, kod muškaraca, polne bolesti mogu biti istovremeno asimptomatične i prenosive, što preventivne preglede čini dodatno važnim.
Ukoliko nismo spremni da unapred razmišljamo o svom zdravlju (a time i zdravlju svojih seksualnih partnera), verovatno nismo spremni ni da imamo seks. Kada dođe do svršenog čina, zašto nekada upadamo u dilemu – strast ili zdravlje?
Pored nedostatka edukacije o polno prenosivim bolestima, diskurs koji okružuje tu temu zamagljen je sramotom i stidom. Žene koje zakače infekciju smatraju se „potrošenom robom”, a muškarci „prljavim”. Jedno drugog optužujemo (i osuđujemo), a tako samo doprinosimo da se polno prenosive bolesti povezuju sa štetnim sinonimima. One mogu da budu rezultat životnog stila ili neodgovornosti, koliko i rezultat neznanja i stigmatizacije.
Ako želimo da uživamo u sex positive društvu u kome živimo i da mu pristupamo na zdrav način, onda moramo i da budimo spremni ne da gasimo vatru, već da uradimo šta je do nas kako bismo je sprečili da se zapali.
