Pre neki dan objavljeno je da je LVMH postala druga kompanija u Evropi po zaradi, i sa 200 milijardi dolara, koliko su zaradili u prošloj godini, ispred njih stoji samo Royal Dutch Shell PLC, naveći evropski proizvođać nafte. Iz ovoga vam je kristalno jasno koliko je moda, tačnije luksuzna moda, postala relevantan igrač u industriji i kako ljudi postaju sve više spremni da potroše pare na luksuzne proizvode.
Ovo iz prikrajka gledaju i svi ostali modni igrači i pokušavaju da ugrabe deo kolača. Kering uspeva u tome najviše zahvaljujući Gucci fenomenu, Richemont grupa pokušava rebrendiranjem da se ubaci u igru, ali oni koji svakako kaskaju i poukašavaju stalno da se ubace u „evropsku ligu“ jesu američki Tapestry Inc. i Capri Holdings Limited.
Tapestry poseduje u svom portfoliju Coach, koji je jedini uspeo da zabeleži porast u prodaji i to zahvaljujući prodaji torbi u Aziji i Evropi, jer rezultati u Americi stagniraju. Ostali brendovi koje poseduju, poput Kate Spade i Stuart Weitzman beleže pad u prodaji. Ovi razočaravajući rezultati su se poklopili i sa time da je CEO Victor Luis napustio kompaniju.
Capri, kompanija koja poseduje Michael Kors, Versace i Jimmy Choo, objavila je da ne može da prikaže rezultate zbog protesta u Hong Kongu, kao i kontroverzi koje su pogodile Versace na azijskom tržištu. Po proračunima, i oni su manji od očekivanih. Ovi rezultati svakako ne idu na ruku modnim kompanijama koje želu da postanu sledeći veliki igrač koji bi parirao LVMH-u, a njihovi potezi pokazuju da će to biti veoma teško ostvarivo, ako ne i nemoguće.
Možda i nejveći njihov problem leži u pozicioniranju: ljudi danas žele ili potpuni luksuz i ekskluzivnost ili jeftine high-street komade. Ljudima je jako teško da vide vrednost u nečemu što nije skupo, a nije ni jeftino. Ta srednja linija je na najvećem gubitku u modernom modnom poslovanju, i to je svakako nešto o čemu treba da razmišljaju i naši tržni centri kada otvaraju radnje i razmišljaju o tome šta potrošači žele. Jer zašto bi neko dao određenu (relativno visoku) sumu novca na komad koji nije ni po čemu jedinstven? Ovo je najveći problem za Tapestry, koji se potpuno okrenuo luksuzu koji možete priuštiti.
Capri se nakon kupovine Jimmy Choo i Versace (Versace je prodat za 2.1 milijarde dolara) bori sa time da ove brendove pozicionira, a to će im odneti dodatna sredstva koja su već potošena na samu Versace kupovinu. Da ne kažemo da i ovde postoji ogroman problem u pozicioniranju jer je Michael Kors oduvek bio prijemčiva varijanta luksuza koja ne rezonuje više sa današnjim potrošačima i čija prodaja je u stalnom padu. Drugi problem se desio u Aziji i Kini, a bio je vezan za Versace i neodgovorno nepoznavanje geopolitičkih prilika koje su dovele do ozbiljnih kikseva koji su rezultiralu bojkotom brenda i ozbiljnim padom prodaje.
LVMH i Kering razumeju da grade večne brendove i da, kada njih imaju u portfoliju, mogu da eksperimentišu sa manjim brendovima ili dizajnerima. Dior i Louis Vuitton su glavna LVMH okosnica i njihova zarada daje odrešene ruke da pokušaju sa Rihanna Fenty linijom ili da kupe još nekog velikog igrača kao što je Tiffany (za koga su dali ponudu od 14.5 milijardi dolara). Kering može da funkcioniše samo od Gucci i Saint Laurent zarada i da pravi genijalne poteze zvane Balenciaga ili Bottega Veneta koje će im doneti imidž odvažnih igrača, a zatim i hajp i zaradu.
Američki igrači Tapestry i Capri treba dobro da se zapitaju o parama i vremenu koje im je potrebno da ulože da bi stvorili nešto što bi bar izdaleka moglo da se nazove američki Louis Vuitton. Bez toga ne mogu da krenu napred niti da se nadaju da će ući u igru sa velikim igračima.
