U iščekivanju promena
Ako je street style neko merilo, a jeste, sportski street i utility komadi su mala crna haljina današnjice. Bele patike, ružne patike, sportske sandale – a nisam stigla dalje od pitanja šta obuti. Gorpcore će vladati i ove zime, Burberry pravi dropove, a na sam pomen saradnje sa Virgilom Ablohom svi trljaju ruke. Mogu u nedogled na ovu temu, a i vama je sve jasno.
Ali, imam jedno ALI. Od kada sam postala zapravo svesna kulture ograničenih serija patika (u vreme kada je Nelly vrteo u krug These just came out / He den stepped on my J’s) imam problem. Osim najklasičnijih all-white modela, uvek ali uvek, se zalepim za neki muški par koji se ni ne pravi u mom broju. Nisam nikakav street guru, niti nosim Supreme ali znam šta volim i koliko mi je teško da to nađem, na ženskom odeljenju, kada su sportski brendovi u pitanju.
Zašto? Tu moram da se vratim na početak pre nego što se iznerviram: street (suštinski sportska) moda ima korene u ekstremnim sportovima, a vremenom su jednostavni komadi kao što su duksevi sa kapuljačom, majice, baggy pantalone i patike podignuti na kultni nivo. U vreme kada je tek počinjala da se razvija, devedesetih, možemo slobodno da kažemo da je bila jedini način za muškarce da izraze zanimanje za modu i da istovremeno zadrže “auru muževnosti” i izbegnu mokasine i polo majice. Većina brendova je u to vreme sponzorisala razne timove skejtera i surfera, na primer. Ova vrsta mode je jedan od retkih primera da globalni trend počne na muškoj strani.
Da li zbog tog (pre)naglašenog držanja za sopstvenu percepciju muževnosti (ne tražim opravdanje, samo objašnjenje), streetwear zajednice su se često služile homofobičnimi i mizoginim jezikom, a odeća koja nije mogla da se svrsta u jednu od dve rodne kategorije je uglavnom bila na meti napada. Situacija, nažalost, i dalje nije do kraja promenjena. Kada je Supreme prošle godine izbacio saradnju sa Nan Goldin u kojoj su se našle majice i duksevi sa odštampanim likovima sa njujorške drag scene, brend se suočio sa transfobičnim komentarima na društvenim mrežama i forumima. Kolekcija se konačno rasprodala, za nekoliko nedelja, što je katastrofalno u poređenju sa svim ostalim koje se rasprodaju za nekoliko minuta, da ne kažem sekundi.
Sa takvim (živim) nasleđem, iako su od svog nastanka prešle u mejnstrim, streetwear i sportske kompaniji imaju dug put pred sobom. Nike je svojom uspešnom kampanjem „The Force is Female“ tek malo odškrinuo vrata. Pre dvadesetak godina brendovi koji su nudili odeću posebno za žene su bili retkost – baggy pantalone koje su uske oko struka, majice koje ne moraju da se seku ili upasuju zbog dužine, trapezaste haljine koje su široke ali ne liče na džak. Danas, brendovi kakav je Fenty rade upravo to ali većina i dalje samo nudi manje veličine muških modela i zove ih “ženskim”. Mnoge žene pak više vole i to nego “shrink it and pink it” pristup (u prevodu: smanji i oboji u roze) što dosta sportskih brendova radi sa muškim modelima, pogotovo patika, i proglašava ih ženskim. Nije nam jasno kako niko ne vidi koliko je to uvredljivo. Nedostatak veličina je i dalje problem, žene ne mogu da vide kako stvari stoje na ženskom telu pošto je većina unisex modela, na primer, slikana na muškarcima. Dopišite svoju zamerku, ako ste žensko, sigurno je imate.
Jedan neslavan primer je dugo očekivana Nike i Tom Sachs saradnja u kojoj jednostavno nije bilo ženskih modela patika. Sa druge strane, Nike unisex Jordan linija, koja je izašla u maju, se prodala izuzetno dobro, a patike iz te kolekcije danas imaju cenu preko $600 na sajtovima za preprodavanje. Nadamo se da je glavešinama u Nike konačno postalo jasno odakle vetar danas duva. Da li treba posebno da ističem da je to svega drugi put u istoriji brenda da je ženska dizajnerka sarađivala na nekoj limitriranoj kolekciji? I tu dolazimo do još jednog problema – većina dizajnera na ovom polju su muškarci koji dizajniraju za druge muškarce.
Nike je, poučen iskustvom, sada konkretno pojačao i marketing namenjen ženama, tako što sad uključuje i ženske influenserke na svojim društvenim platformama. Nova strategija je već počela da se isplaćuje iako je svega 25% od ukupnih kupaca žena.
I tu stižemo do kranje linija svega: cilj svakog brenda je da privuče mlade ženske kupce. Žene su najveći potrošači modne industrije, ne samo zbog sebe samih već i zbog toga što kupuju za druge (u proseku tri puta više od muškaraca). Street i sportski brendovi su ih potpuno izneverili. Očekujem da će se mnogi u skorijoj budućnosti opametiti – kako streetwear sve više preuzima i luksuznu arenu pogotovo – žene su bez konkurencje najveći potrošači luksuzne robe. A to treba da ima na pameti svako ko zna da računa, ako ni zbog čega drugog.
