Bila je 2006. Izašao je film „Đavo nosi Pradu“ i iako niko nije naglas izgovorio „ANA WINTOUR!“, svi na svetu su znali da je Miranda Priestly, lik koji igra Meryl Streep, zasnovan na urednici američkog izdanja magazina Vogue. I onda su počeli da se raspredaju mitovi i legende. Svako iz svog ugla, svako sa svojim motivom. Anna se nije oglasila, niti je potvrdila niti demantovala da se radi o njoj, i tako dopustila da svet pretpostavi da je lik zasnovan na njoj i da su stvari u modi upravo onakve kakvim ih je film predstavio. A to bi značilo sledeće: Anna ima moć da stvara i uništava, i bez njenog odobrenja ništa ne može da uspe. Dovoljno da „smrtnicima“ zagolica maštu i da ih uputi u pravcu razmišljanja da je Anna neka vrsta Sfinge, žena koja odlučuje šta je bitno, a šta ne u modnom svetu.
Sećate se scene gde se objašnjava šta koja reakcija znači kada Anna ide na prikazivanja kolekcija: vrhunac negodovanja je pućenje usana koje znači da je kolekcija toliki neuspeh da mora da se pravi iznova. Ili legendarni govor koji započinje sa Anne Hathaway koja se smeje zato što joj dva kaiša izgledaju potpuno isto da bi joj Meryl-Miranda objasnila kako stvari funkcionišu i na koji tačno način su upravo ljudi u toj sobi izabrali i džemper koji Anne nosi i iz „neke gomile stvari“. Iako pričamo o filmu zasnovanom na knjizi koja može a i ne mora biti potpuno istinita, stvari zaista jesu ovako fukcionisale. Anna je bila kraljica svega, čuvar mode kroz čija vrata ništa nije moglo da prođe bez njenog odobrenja. Ona je imala ključeve. Ali vratimo se na sam početak teksta. Godina je bila 2006.
Nastavimo zatim sa jednom trivijom: Proenza Schouler je brend koji su osnovali Jack McCollough i Lazaro Hernandez. Njihovu celu diplomsku kolekciju otkupio je Barney’s, jedna od najpoznatijih robnih kuća na svetu. 2011. godine Vogue je na naslovnu stranu stavio Kristen Stewart, koja je bila na vrhuncu „Sumrak saga“ slave, u Proenza Schouler haljini, koju je fotografisao za tu naslovnicu Mario Testino. Znate, ako bar malo pratite modu, da su naslovne strane rezervisane za velike oglašivače, tako da je ovaj korak bio signal koji je Anna dala, a taj signal je značio da je otkrila novi američki brend koji će postati velik. Jack McCollough i Lazaro Hernandez su nekoliko meseci nakon toga prodali većinsko vlasništvo u svojoj kompanije investitorima, a sledeće godine otvorili sopstvenu radnju na Madison Avenue. Oni su bili budućnost američke mode u koju je Anna toliko polagala.
Sada da na momenat pretresemo stvari u 2019: Barney’s je proglasio bankrot. Mario Testino ima zabranu rada u Condé Nastu zbog optužbi za seksualno uznemiravanje. Jack McCollough i Lazaro Hernandez su dva puta tražili nove ulagače i morali da zatvore svoju radnju na Madison Avenue. Anna i Vogue isu dramatično skresali svoje budžete a Amerika ne uspeva nikako da sustigne Evropu po pitanju luksuznih brendova.
Proenza Schouler je brend kojem je sve išlo u korist: njihove kolekcije su bile prodavane u najpoznatijim robnim kućama, Anna ih je izabrala i stajala iza njih, poznati su ih nosili, imali su it torbu i CFDA i Vogue Fashion Fund nagrade. Ali ništa od ovoga, niti ikome od drugih američkih brendova ili dizajnera koji su bili izabrani od strane bajera, modnih urednika, fotografa i stilista – tih čuvara kapija modnog sveta, im nije pomoglo da postanu sledeći mega brend od milijardu dolara à la Michael Kors.
Ti „vratari“ bili su glavni u odlukama šta će biti trendovi i šta će se nositi i prodavati. Vratimo se opet na „Đavo nosi Pradu“: „Florals? For spring? Groundbreaking.“. U nekoj sobi u nekom magazinu ljudi su sedeli, analizirali revije i zatim pravili na osnovu analiza trendove koji će zatim dizanerima doneti povećanje prodaje jer su njihove kolekcije „u trendu“ te sezone. Ti komadi su zatim birani da se pojave na stranicama magazina, na poznatima, u robnim kućama. Ovi ljudi koji su imali moć odlučivanja kontrolisali su ne samo prodaju garderobe i aksesoara već su kontrolisali najvažniju stvar od svih – informacije. Na svojim pozicijama su imali tu moć da filtriraju šta se predstavlja javnosti kao poželjno i time da utiču na trendove, prodaju, opštu klimu u modi. I nemojte misliti da mladima i dalje ne znači validacija ovih „čuvara“ i da ne apliciraju za LVMH nagrade, ili da im nije stalo da se prodaju na Net-a-Porteru ili pojave na stranicama magazina kao što su Elle ili Vogue. Ali u današnje vreme to ne garantuje uspeh. Ova vrsta validacije ne nosi istu težinu kao što je nosila ranije, a posebno ne u Americi.
Anna je na naslovnu stranu pre nekoliko godina stavila Kim Kardashian. Mnogi su je pljuvali zbog toga, pretili da nikada više neće čitati Vogue, ali Anna je bila svesna bolne činjenice: Vogue treba Kim, i to jako! Ali taj potez nije bio spas za Vogue, već samo signal da se centri moći u modi pomeraju. Ljudi su se sa pretplata za štampano izdanje magazina pretplatili na YouTube kanale (nekad istih tih magazina). Sa stranica modnih magazina prešli su na Instragram profile influensera (koji imaju veći broj pratilaca od najvećih modnih naslova). Validacija se meri brojem lajkova više nego odobrenjem koje daje Anna Wintour.
Moderna kultura je nastavila dalje, bez da obraća pažnju na stare čuvare mode, i oni pokušavaju na sve načine da se postojećem stanju priklone. Koa što su striming platforme pokazale da muzika koju ljudi slušaju nije ona koji puštaju (do tada neprikosnoveni) DJ-evi na radio stanicama, tako je i internet pokazao da postoje gomile modnih niche ukusa i trendova i da svaki od njih ima svog „čuvara“. Balenciaga je prvi brend koji je u potpunosti razumeo ovaj pomak u kulturi i potpuno ga prihvatio obraćajući se prvenstbeno mladim, kul ljudima koji žive online. Njihova estetika je potpuno u skladu sa filozofijom sveta u kojem živimo danas „ako pitaš o čemu se radi, onda ovo nije za tebe“.
Kupci se obraćaju za modne savete Cardi B i Kylie Jenner, a ne magazinima. Cardi se pojavila i na naslovnoj strani magazina Vogue, ali ne da bi povećala svoju popularnost ili zato što Anna misli da je ona modna ikona, već zato što misle da će Vogue dobiti nove čitatelje ovim potezom. Ali nemojte misliti da ono što Anna kaže ili što Anna misli ne znači ništa. Naravno da znači. Validacija ovih ljudi je i dalje bitna, posebno u industiji u kojoj je sve stvar percepcije. Ali od „Đavo nosi Prada“ pa do danas videli smo i bili smo svedoci mnogih drugih vrata koja otvaraju šanse za uspeh. Sledeća Anna Wintour neće postojati. Ona je možda poslednje ime koje nešto znači u tom i takvom obliku. Sledeća osoba koja će obilkovati modu neće biti jedan urednik. Došlo je vreme kada stotine hiljada ljudi pronalaze online stvari koje ih interesuju i sami daju svoj sud o tome. I ne treba im ničije odobrenje za to.