Kome smeta to što je Pharrell (možda) budućnost mode
Prošle nedelje odjeknula je vest da je Virgil konačno dobio naslednika - barem na mestu kreativnog direktora muške linije Louis Vuitton. U roku od odmah, svi su imali mišljenje, a memovi o Britney kao nove kreativne direktorke Hermesa (i svi genijalni komentari na iste) preplavili su društvene mreže ali i postali jedna od glavnih tema razgovora uživo svih onih koje dizajn kao takav, i to ne samo modni, interesuje.
Ovo poslednje potpisujem zato što sam se više puta našla u sred takvog razgovora u poslednjih nekoliko dana i sa prijateljima i sa ljudima iz iste branše. Neka pitanja su me pomalo začudila, baš kao i otpor prema Pharrellovoj novoj poziciji. Lično, nemam nikakav poseban osećaj prema ovom novom spoju, iako Pharrella volim. Ne očekujem revolucinarnu genijalnost ali ne očekujem ni debakl. Očekujem povratak na kurs koji je prvi uhvatio Virgil, a na kom su brod pokušavali da zadrže kako LVMH tako i članovi tima sve dok nije pronađen odgovarajući kapetan.
Ovakav moj stav je kod mnogih proizveo pitanje “Izvini, a koji je to kurs? Pa čovek nije dizajner.” Hajde da krenemo “od početka”. Taj početak jeste da ni sam Virigil nije bio - striktno govoreći - modni dizajner po diplomi. U teoriji je bio inženjer građevine sa masterom iz arhitekture, ali u praksi je itekako bio dizajner. Ova činjenica ga, za razliku od drugih stvari koje je radio, ne čini pionirom. Mnogi dizajneri su se školovali za nešto drugo - Miuccia Prada ima doktorat iz političkih nauka, Lagerfeld nikada nije pohađao modnu školu, baš kao ni Ralph Lauren, na primer.
Virgil, pak, jeste bio pionir u mnogim drugim stvarima, a bio je i deo zaista revolucionarne klike koju ću biti slobodna da nazovem Nigg*z in Paris. Pod pokrovenjem grupe koju je javno na neki način predvodio Kanye, ova grupa “strejt” Crnaca klinom se pre više od deset godina probila na pariškoj i svetskoj modnoj sceni i promenila pejzaž. Da ne ulazim u detalje (a o njima bi se mogla napisati disertacija), hajde da se zadržimo samo na činjenici da način na koji danas izgleda uloga kreativnog direktora delom dugujemo njima, a promena kolektivne svesti koju su izvojevali temeljnija je i veća je od bilo kog Beyoncé spota u Luvru.
U Louis Vuittonu ovo je prepoznato, praktično odmah. Arnault je hladnokrvan biznismen u čijim planovima nema mesta za sentimentalnost, nema mesta ni za tradiciju ako je ona na uštrb profita i, još važnije, moći. Zvučaću grubo ali sam sigurna da pre dvadeset godina Virgil Abloh teško da bi i u zamak elitističke porodice Arnault ušao drugačije nego na vrata za poslugu. U momentu kada je shvaćeno da ovaj mladi Crnac može da stvori kule i gradove, brže bolje je pušten i to na glavna vrata.
I Virgil je itekako deliverovao. Uspeo je u onome u čemu se svi ostali heritage brendovi muče godinama. Louis Vuitton je probio u potpuno novo tržište, a nije izgubio staro. Ne zaboravimo da Louis Vuitton ne živi od odeće, ni muške ni ženske, i da je malo koga briga da li ona obara sve rekorde prodaje (ne obara) sve dok ne pravi gubitke i dok generiše dovoljno hajpa da aksesoar, taj glavni trkački konj brenda, rastura prodaju (rastura).
Zašto sad odjednom Pharrell? Kao prvo, uopšte nije dojednom. Pharrell Williams je jedan od najuticajnijih muzičkih producenata svog vremena iako je već neko vreme sve manje izvođač. On piše hitove za druge, ima 13 Grammy nagrada, kulturološki je fenomen i pionir koji odavno spaja svet mode i šoubiznisa, sarađivao je sa brendovima kakav je Chanel, osnovao nekoliko svojih, uključujući i skincare. A sve to, naizgled, malim prstom.
Pharrell nije modni dizajner. Da li je to bilo koga briga? U današnjoj kulturološkoj i poslovnoj klimi, odgovor je “ne”. Mogu da dodam, nikog od čelnih ljudi industrije nije ni briga. Ima ko će da drapira i kroji umesto njega.
Jedan deo negativnih komentara odnosi se na činjenicu da se, ovakvim imenovanjima, mladima koji uče modni dizajn ruši budućnost pred očima. Sa jedne strane istina, sa druge ne. Kada su veliki brendovi u pitanju (sve milionksim brojkama) ovo je svakako tačno. Ipak, ovo ne znači da na samom tržištu nema mesta za manje brendove koji funkcionišu po potpuno drugom principu. Jedni su luksuzni mass market (da, ubeđena sam da je to pravi izraz), drugi će pronalaziti svoje niše - s tim što je niša na svetskom nivou sve samo ne neznatna.
Moda svakako nije jedina industrija u kojoj celebrity status ima veću težinu od obrzovanja, u kom su stvarne sposobnosti da se tehnički obavi posao u krajnjoj liniji manje važne od imena. Eto, zato ne razumem čuđenje, nevezano za to da li vam se trenutno stanje stvari “dopada ili ne”. Izvođači odavno koriste svoje nastupe da prodaju neki proizvod globalnoj ublici, a modni brendovi unajmljuju uticajne medijske osobe kako bi ostvarile svoj glavni cilj tj dominaciju tržištem.
Dakle, ako vas Rihanna još uvek nije ubedila, onda će to svakako učiniti Pharrell u LV: granica između medija, šoubiznisa i mode nije više samo zamućena, ona jednostavno više ne postoji.
Sam dizajn, čak ni sama odeća, odavno više nisu glavni fokus. Jednom kad vam obrt pređe u gorepomente milionske brojke, kulturna relevantnost ili čak umetnički dar više nisu svrha već samo način da se postigne cilj. U tom kontekstu, ovaj poslednji potez koji je povukao Louis Vuttion je briljantan. Moda se menja zajedno sa svojim kupcima, ali unutar same industrije poimanje titula i strukture timova, zajedno sa svojom sponom sa tradicinalnim obrazovanjem ostaje poprilično rigidno, i moglo bi se slobodno reći, elitističko.
Jaz između uloge modnog dizajnera i kreativnog direktora postaje sve veći i veći, pa oni koji se nadaju da će da postanu novi Yves Saint Laurent uz diplomu modnog dizajna, treba da ponovo promisle kojim karijernim putem zapravo da krenu. Nemamo ništa od toga da pred ovom činjenicom guramo glavu u pesak.
