Dior i Maria Grazia Chiuri: koga je briga ako vas modna kritika ne voli kad vas kupci obožavaju
Maria Grazia Chiuri dovela je Dior do novih komercijalnih visina. Maria Grazia Chiuri, isto tako, nikada nije bila cenjena kao samostalna dizajnerka od strane velikog dela modnih kritičara. Kupce za to nije nimalo briga, a još manje ih je briga za kuloarsko-insajderska govorkanja da su za Dior odabrali pogrešnu polovinu nekadašnjeg Valentino dvojca.
Istina jeste da je ona ponudila, i konstantno nudi, pregršt klišea onoga što se smatra Dior estetikom: ukrojeni sakoi i suknje do članaka su uvek tu, kao i prepoznatljiva silueta. Ipak, njene varijacije na temu DNK kodova kuće su uvek nosive, sveže i lepo stoje (što je u današnje vreme sve ređe) i, zajedno sa pametno osmišljenom marketinškom strategijom, prodaju se kao lude. Od kada je na mestu kreativnog direktora, Dior je nadmašio predikcije sveg očekivanog rasta, a odeća i aksesoar prešišali su prodaju parfema, što je pravi presedan.
Pa, u čemu je stvar? Maria Grazia Chiuri zna kako da komunicira sa ženama. Ona je prva žena na poziciji kreativnog direktora u Dioru i to joj daje određenu prednost koju vrlo dobro koristi. Odeća koju pravi je neosporno luksuzna ali nikad ne zanemaruje praktičnost i ženstvenost, i to iz ženske perspektive. Pored toga, Maria Grazia vozi se na duhu trenutne klime u popularnoj kulturi. Dior majice sa feminističkim sloganima aktivistkinje Chimamandae Ngozi Adichie poklopile su se sa prvim koracima pokreta #metoo i osvojile publiku. Upravo je kolekcija za proleće/leto 2017. godine, u kojoj su se dotične majice našle sa cenom od 500 dolara, izazvala kritike po pitanju društvene odgovornosti i optužbe da ovako visoka cena za toliko “običan” komad može da znači samo jedno, a to je da Dior oportunistički gleda kako da unovči pokret za ženska prava i žene koje se za njega bore. Pitam se, ponekad, zašto niko nije prozvao Vetements na neku društvenu odgovornost? Njihova DHL majica za 330 evra je pretpostavljam samo vrhunac suptilne ironije i ništa više? Uzmi il’ ostavi.
U toj slobodi od buržoaskog terora dobrog ukusa, onog u kom se svi pomalo boje da ne ispadnu glupi ako se razlikuju od većine, ima nečeg revolucionarnog. U slučaju Marie Grazie Chiuri, i veoma elegantnog
Šta god kritičari mislili, Chiurijeva je izjavila da joj je “jednostavno dosadila moda koja nema šta da kaže”. Njena misija je da proširi tradicionalne ideje o tome šta ženstvenost znači. Iz tog razloga insistira na saradnji sa umetnicama i na društveno odgovornim temama – od feminizma do ekologije. Dekor na poslednjoj Dior reviji predstavlja pravu malu šumu koja će tek biti zasađena – naime, modeli su hodali između sadnica drveća koje će kasnije biti posađeno na različitim lokacijama u Parizu.
Pored motiva od globalnog značaja, Maria Grazia Chiuri na svojoj strani ima jedan vrlo prizeman i koristan kvalitet: ošto oko i izoštren njuh za it tobe i aksesoar uopšte. Lično, verujem da je to presudni faktor njenog uspeha i vladavine. To ne bi nikog trebalo da čudi: jednu od najikoničnijih torbi kasnih devedesetih, Fendi Baguette, je zvanično potpisala Silvia Venturini Fendi.
Od kada je na mestu kreativnog direktora, Dior je nadmašio predikcije sveg očekivanog rasta, a odeća i aksesoar prešišali su prodaju parfema, što je pravi presedan
Međutim, legenda joj pripisuje dva potencijalna istinska tvorca: jedan je Frida Giannini, a drugi Maria Grazia Chiuri. Kada je prešla u sektor aksesoara u Valentino, radila je na proslavljenoj studd liniji. Način na koji je u stanju da sklopi kolekciju aksesoara, vrlo često prekrivenu logo printom, u kombinaciji sa činjenicom da je na velika vrata vratila Gallianovu Saddle bag su joj, možda i najjači adut. Mnogi heritage brendovi, poput Ferragama, se godinama muče da iznedre makar jednu it torbu i ne ide im.
Nećemo da se lažemo, u modi se uspeh oduvek meri prodajom ali do sada ta činjenica nije bila toliko otvorena. Vreme svemoćnih modnih urednika je prošlo, a zajedno sa njima i opasnih modnih kritičara i apsolutnih arbitara dobrog ukusa. To ne znači da modni kritičari više ne postoje ili da nas za njihovo mišljenje nije briga – ali upravo u tome je stvar: briga je nas kojima je moda posao. Kupce – ni najmanje. I u toj slobodi od buržoaskog terora dobrog ukusa, onog u kom se svi pomalo boje da ne ispadnu glupi ako se razlikuju od većine, ima nečeg revolucionarnog. U slučaju Marie Grazie Chiuri, i veoma elegantnog.