Nekada davno, u modnoj praistoriji iliti prvoj polovini XX veka, jedan veći broj krojača i konstruktora izrastao je u dizajnere tako što su pratili Worthov primer i mušterijama, umesto samo izrade odeće, ponudili i svoje originalne ideje. Poiret, Jeanne Lanvin i Schiaparelli, kao i Coco Chanel i Cristóbal Balenciaga (kao i mnogi drugi čije kuće nisu preživele do danas) imali su sveže i beskompromisne vizije za koje je javnost itekako bila spremna. Zatim su usledili Dior i Pierre Balmain, Saint Laurent i mnogi drugi čija imena danas znate. Možda nekima od njih znate i lik ali vrlo je verovatno da ne znate kako im je izgledalo delo.
GIVENCHY
Kada se spomene neki heritage brend meni na pamet padaju određene legendarne slike. Slično se dešava i većini ljudi sa kojima radim ali kako vreme odmiče, shvatam da je to sve manje i manje slučaj sa većinom – pogotovo onom mlađom. Uz rizik da zvučim kao matoro zvocalo – “Nisam siguran da tvoji čitaoci znaju ko je Olivia de Havilland.” mi i dalje odzvanja u glavi – iskreno mislim da je poimanje većine modnih kuća koje imaju istoriju svedeno na nekoliko postera/razglednica i da velik broj ljudi ne bi ni u snu prepoznao kaput koji je pravio Cristóbal Balenciaga. Mogu isto tako da se kladim da ni Givenchy ne bi prošao išta bolje, ako se samo udaljimo od dve do tri fotografije Audrey Hepburn. Ne mislim da je ovo katastrofa svetskih razmera niti neoprostiva rupa u kolektivnom znanju ali ne mogu da sebi ne postavim pitanje šta uopšte taj famozni modni DNK o kome pričamo danas znači i da li u praksi imalo prevazilazi jednostavnu činjenicu da je nam je “neko ime eto tako u ušima”.
Ukoliko pogledate bilo koje obaveštenje za štampu ili “our story” deo na sajtu, odgovor je apsolutno generički i nejasan. Spominju se istorija, misija, (danas nezaobilazne) vrednosti i način na koji brend komunicira sa publikom. Prva stvar sa spiska se vrlo lako kopira, teže reinterpretira, a ponekad i potpuno ignoriše, a sve to zajedno sa različitim stepenom uspeha. Karl Lagerfeld je, na primer, bio sjajan u reinterpretaciji motiva koje je koristila sama Coco. Uspeo je u tome da ih istovremeno učini i toliko svojim da malo ko danas gleda slike sa revija iz 90-ih uopšte zna da je sama Coco p.r.e.z.i.r.a.l.a kolena i da se verovatno okretala u grobu onome čemu aplaudiramo. Ove slike su danas “klasičan Chanel” isto koliko i zlatni lanci, biseri i štepana koža. Ipak, sama njegova ličnost ili ličnost Coco Chanel danas su mnogo manje bitne široj javnosti od recimo, Kanye Westa ili Rihannae koji su osnivači sopstvenih brendova i, da se ne lažemo, rasturaju na poljima prodaje i uticaja.
BALMAIN
Da li će nas ovo dovesti do toga da će kreativni direktori postati samo bezlične figure?
Verujem da je odgovor i da i ne, u zavisnosti na šta se odnosi. Ako imamo na umu da brendovi danas prodaju kompletnu aspiraciju života, jak kreativni direktor će uvek imati svoju ulogu. Jacquemus je Jacquemus pa makar nam po n-ti put servirao svoje lanene kreacije koje obožavamo i uticaj mu s pravom samo raste. Ipak, Jacquemus je kreativni direktor samo svog brenda, bar za sad.
Sa druge strane, dizajneri koji se rotiraju poput fudbalera na vodećim pozicijama heritage brendova postaju – čast izuzecima – kreativno nebitni. Možda je vreme da neke stvari pustimo da se završe kako bismo mogli da usmerimo novu energiju na autentične nove početke.
Ovo sve, na žalost, sada već počinje da liči na live action adaptacije Disney klasika i, ne, to nikako nije dobra stvar.
