Kada razmišljam o svom detinjstvu, pored velikih rođendanskih torti, ma kakva da je kriza te godine bila, a bilo je bogami svakakvih, veliku ulogu u mom sećanju, igra i plavo-beli Disney logo. Dvorac, zvezda padalica i neki paralelni svet u kom sam se osećala dosta udobno i koji me je uvek ozbiljno radovao. Ja ne pamtim genijalno a i brzo zaboravljam, pa me zadivljuje koliko se živo sećam odlazaka na buvljak, kupovine nove kasete, i nervoze i neizdrža pri vraćanju kući. Utrčavanje u sobu, moljakanje da prvo puste film pa onda nek raspremaju kese, sat i po vremena čarolije, moljakanje za premotavanje trake, pa play ispočetka. Rekordnim danima, i u danima boginja, umela sam omiljeni naslov da gledam i po sedam puta (“Aladin”, pa za njim i “Pokahontas” i “Lepotica i zver”) i činjenica jeste da sam na Disneyjevim crtanim filmovima odrasla i da otud i odgovorno tvrdim da je nukleus dobrog dela mojih nerealnih očekivanja od života formiran odrastanjem na ovakvim narativima u kojima sve nekako ipak uspeva da ima srećan kraj.
Činjenica je da sam na Disneyjevim crtanim filmovima odrasla i da otud i odgovorno tvrdim da je nukleus dobrog dela mojih nerealnih očekivanja od života formiran odrastanjem na ovakvim narativima u kojima sve nekako ipak uspeva da ima srećan kraj.
Kolektivno i vrhunsko dobro pobeđuje šta god da mu vuče tas preko puta, i za šta god da je metafora. Ljudi su u suštini dobri, samo nesrećni i usamljeni, a one koji baš nisu dobri uvek stigne adekvatna kazna za to. Jasno crno-belo uređenje u kom se tačno zna ko ima koju ulogu i za koga navijaš, a obično su i velike šanse da i najgori negativci mogu da se promene na bolje kada im se da dovoljno ljubavi, prilike i pruži ruka prijateljstva koja im je pre izmicala. Kada sam malo (okej, malo više) porasla, padanjem i saplitanjem, najčešće sama o sebe, težim putem sam naučila da stvari nisu baš uvek (ako i ikad) ovakve, i da svet funkcioniše prema nekim daleko drugačijim, i meni često nelogičnim pravilima. Uopšte nije jednostavno zalepiti nekome etiketu negativca, jer smo nekada taj negativac i mi sami. Ljubav nažalost ne spasi uvek i sve (iako još uvek tvrdim da vredi pokušavati), ljudi se baš teško menjaju i pravda nije tako lako dostižna. Da, sranje svet, slažem se u potpunosti.
Na toj listi filmova koje sam odgledala tušta i tma puta se, razume se, nalazio i “Mulan”. Iako bih volela sada da mogu da kažem da je bilo drugačije, i da sam se odmah prepoznala u njenoj borbenost, hrabrosti i direktnosti, istina jeste da Mulan nije tip junakinje sa kojim sam se tako brzo povezala, ali jeste onaj koji mi je uvek ostao beskrajno privlačan i prototip nečega čemu sam se divila. Nekoga ko je dovoljno hrabar da bude drugačiji, i još hrabriji da živi i radi šta oseća da treba, i crtani film, iako beskrajno zabavan i prilagođen dečijim pogledima, jeste bila priča o hrabrosti i identitetu koji ima univerzalnu privlačnost i nosi izuzetno snažnu feminističku poruku.
mulan je dovoljno hrabra da bude drugačija i želi drugačije stvari, još hrabrije radi šta oseća da treba, i crtani film, iako beskrajno zabavan i prilagođen dečijim pogledima jeste pre svega bila priča o hrabrosti i identitetu koja nosi izuzetno snažnu feminističku poruku.
Imajući sve ovo na umu, malo je reći da sam se radovala da gledam aktuelnu adaptaciju, iako od istih uvek unapred strepim. Uprkos sasvim naopakim političkim izletima glavne glumice nadala sam se da će ekipa filma, svesna kakav narativ i nasleđe imaju u rukama, uz činjenicu da se priča o ovakvoj junakinji ipak oživljava sada u 2020. godini, kada ko o čemu mi o ženskom osnaživanju, pravima i borbama, znati kako to da iskoriste i usmere. Ono što me je dočekalo je, osim sjajne kompozicije u kadrovima borbe, prilično dobrih kostima, i vizuelne zavodljivosti koju nedvosmisleno ima, bilo isprazno čitanje, suvoparan i dosadan scenario i pomanjkanje ikakavog žara da još uvek dobijem blagu hipertenziju kada se setim u šta mi je otišlo dva sata života. Što zbog opšte apatije i nedostatka dinamike u likovima, što zbog potpuno promašene poente, što zbog propuštene prilike da Holivud malo ozbiljnije istraži kinesku istoriju i identitet.
Nova adaptacija manje-više prati originalnu priču, samo sa tom razlikom što su svi ključni a i oni zabavni delovi filma ubijeni. Zarad uzdizanja priče na neki novi, “ozbiljniji” nivo, u filmu ne postoji ništa što bi bilo zabavno, niti je konstruktivno iskorišćeno i sa nekom jačom političkom porukom. U prevodu, nema ni Mushua ni kapetana Li Shanga koji je ultimativna biseksualna ikona i kao takav bi i te kako bio koristan novom kontekstu. Oni su zamenjeni sestrom bez uloge i smisla i feniksom koji brat-bratu ne radi ništa specijalno osim što je lep i pojavljuje se u vizuelno prelepim trenucima u filmu. Ovaj put postoje dva glavna negativca: Bori Khan i veštica Xian Liang koji funkcioniše po principu Mulanine lakanovske dvojnice, ili jungovske senke, kako god želite.
Nema strasti, ne gori ni za šta, što je, ako ostavimo po strani činjenicu da na momente nisam znala da li gledam kostimirani Matrix, zapravo ono gde leži glavni problem nove verzije “Mulan”: apsolutno pomanjkanje duše.
Uz zaplet toliko sličan originalnom, novi “Mulan” ima jako veliki problem da se definiše i pozicionira kao bilo šta drugo osim onoga što je izbačeno iz crtane verzije. Prazne pasivne uloge koje gotovo da odjekuju. Nema strasti, ne gori stvarno ni za šta, što je, ako ostavimo po strani činjenicu da na momente nisam znala da li gledam kostimirani „Matrix“, zapravo ono gde leži glavni problem ovog filma: apsolutno pomanjkanje duše. Nema ni identitet ni karakter ni boju i prosto je neverovatno da su i scenaristi i režiser odlučili da Mulan kao heroinu ogole svih nedostataka, nesigurnosti i manjkavosti i da joj umesto ličnih nedoumica iz kojih crpi i snagu ali i utemeljenje svog identiteta, dodele samo priču o snazi njenog čija (Qi). I to onog koji nije ona prava životna sila i duhovna energija koju nosi svako od nas, nego onaj koji joj daje gotovo nadljudske sposobnosti. Ona se sama bori protiv njih sto, ume da leti, visi sa konja, šutira koplje i baca strele, a reč či je ponovljena mnogo više puta nego što je zaista istražena.
A Mulan stvarno nikada nije trebalo da bude nadljudsko biće matriksovskih sposobnosti, nego ono što je i bila. “Obična”, jednostavno hrabra žena koja je samoosvešćivanjem i oslobađanjem same sebe, postala snažna. Za priču o takvoj ženi koja prvo oseća a zatim i spoznaje i performira svoj identitet, tužno je koliko malo identiteta ova Mulan ima. Da ima pesama u filmu (a nema pošto je i to izbačeno zajedno sa ostalim kvalitetnim materijalom na kom je moglo da se radi), “Reflection” na koji i dan danas umem da zaplačem bi bio primenljiviji više nego ikada. “Who is that girl I see staring straight back at me?” Sori Mulan, ali ni ja ne znam.
