Šta nam njihova reakcija (odnosno njeno odsustvo) govori?
Čak i u vreme kakvo je ovo današnje, pitati se stvari tipa “kome je potrebno da ima prostirku za jogu koja košta skoro 2.400 dolara” je potpuno besmisleno. Kada se radi o luksuzu, bio on neprimetan širokim narodnim masama ili poprimio lice repera iz Majamija koji jedva ide od težine nakita koji nosi na sebi, pitanje “potrebe” jednostavno ne postoji. Govorimo o drugim ravnima. Get over it. Chanel daska za surfovanje i Hermès kugle za boćanje nisu egzistencijalna stvar ali isto tako ne vređaju nikog. Društveno pravično? Možda ne. Ali svakako nije ni za osudu. Tačnije, uglavnom nije za osudu. Prostirka za jogu od kravlje kože – e to je već druga stvar, a sama cena nije čak ni na listi argumenata.
Nisam vegan. Nemam problem sa kožnim cipelama i torbama ako ćete ih nositi i u njima uživati dugo (imam problem sa svim što se baca posle jedne sezone, od čega god da je napravljeno). Jasno mi je, isto tako, da se mnoge kulturološke i religiozne prakse, u trenutku kada postanu masovne, odvajaju od svog originalnog jezgra pratilaca i postaju neka vrsta “opšteg dobra”, poput umetničkog dela koje kada ode u svet živi svoj život nezavisno od onog ko ga je napravio.
Shodno tome, ne morate biti pripadnik hinduizma da biste vežbali jogu, isto kao što ne morate biti hrišćanin da biste uživali u freskama u manstiru ali nemate nikakvo prvo da se prema jednom ili drugom (i svemu onome što se nalazi između) ponašate bahato. Problem Louis Vuitton prostirke za jogu za ručkama od kravlje kože je upravo to: bahatost.
Bahatost koja dolazi ne iz autentičnog nepoznavanja, već iz ideje da ste toliko veliki i moćni da vam niko ne može ništa i shodno tome ne morate ništa ni da upoznate ili registrujete. Bahatosti onih koji su prostirku napravili, svakako, ali i njihova pretpostavka da su im i kupci od istog soja. Da li su? Ne znam. Sigurno nisu svi. Za sad sam videla članke na ovu temu koji svi potiču iz istog izvora, a koliko znam nije se niko zvanično obratio javnosti po tom pitanju, kako iz kompanije LVMH, tako ni od poznatih. Ne bi me čudilo da Gwyneth Paltrow kod kuće već mantra na jednoj od ovih prostirki ali da se na njoj ne slika.
Naime, ovo pitanje kulturne i religiozne aproprijacije na zahteva ništa više no jedno pristojno izvinjenje i povlačenje iz prodaje. To je jedina stvar koju su kritičari cele stvari – sasvim razumno – tražili. Ćutanje koje traje već desetak dana može samo da se protumači kao nadasve uvredljivo i snishodljivo.
Stvari su jednostavne: joga je drevna praksa u čijoj osnovi jeste hiduizam, religija koja kravu smatra svetom životinjom, svetim simbolom života. Napraviti aksesoar za jogu sa kravljom kožom je… pa, svetogrđe i nepoštovanje.
Louis Vuitton nije ni prva ni poslednja kompanija koja čini grešku ovog tipa. Jedan od poslednjih bio je Gucci sa svojim basnoslovno skupim turbanima ukradenim od Siki vernika ili, čak i Loewe sa svojim kompletom iz nacističkih koncentracionih logora koji i dalje ne razumem kako se desio ali me to ne sprečava da brend volim zbog svega drugog što predstavlja. Ovo je daleko, jako daleko, od toga da sam brend ili kompaniju LVMH ozbiljno ugrozi. Zbog čega im je onda toliko teško da urade ispravnu stvar?
Gde je sad velika priča legendarnog CEO-a Bernarda Arnaulta ili njegove Jovanke Orleanke u borbi za bolje sutra cele planete, Stellae McCartney? I šta nam ovakvo ponašanje govori? Ponekad je potrebna veličina da bi se priznala greška. Gde je njihova?
