Na putu smo svi jednaki
Od Homerove Odiseje do Ko to tamo peva, Divljih jagoda, Stranputica i Telme i Luiz – putovanja su okvir za neke od najvećih filmskih priča.
Kada je objavljeno da Kristofer Nolan ekranizuje Homerovu Odiseju, najveći deo pažnje se, očekivano, usmerio na glumačku postavu, budžet i činjenicu da je reč o prvom filmu u istoriji snimljenom u potpunosti IMAX kamerama. Sve to nesumnjivo jeste deo razloga zbog kojih je film izazvao toliko interesovanje. Ipak, njegova privlačnost verovatno leži na jednom dubljem mestu. Nolanova Odiseja podsetila nas je na ono što traje još od Homera: najveće priče gotovo uvek su priče o putovanju. Ne onom koje impresionira razmerama ili spektaklom, već onom posle kojeg se junak, a zajedno sa njim i čitalac, i(li) gledalac, ne vraća isti.
Odisej nije postao jedan od najpoznatijih junaka svetske književnosti zato što se vratio na Itaku. Da je odmah po završetku Trojanskog rata uplovio u svoju luku, verovatno bi ostao tek jedan od mnogih grčkih vojskovođa. Besmrtnim ga nisu učinili ni cilj ni pobeda, već godine lutanja između ta dva događaja.
Čudovišta, sirene, ostrva, brodolomi, iskušenja, ljudi koje sreće i oni koje gubi – sve ono što bi neko nestrpljiv nazvao usputnim epizodama njegova je prava priča. Ta logika preživela je hiljade godina i evo preselila se i na film. Ali road movie nije nastao iz potrebe da se junaci prevezu od jedne do druge tačke. Nastao je iz saznanja da se čovek menja jedino kada napusti mesto na kojem mu je sve poznato.
S(K)RETANJA
Iako smo mnogo puta čuli da nije važan cilj već putovanje, ta lepa misao je previše jednostavna da bi bila istinita. Cilj nam je potreban da bismo uopšte krenuli. Bez njega ne bismo ustali iz kreveta, kupili kartu ili okrenuli ključ automobila. Neko na put kreće zbog ljubavi, neko iz osvete, nekog motiviše novac, a neko želi da pobegne. Cilj je ono racionalno objašnjenje koje dajemo sebi i drugima pre nego što se odvažimo ili smo gonjeni da krenemo.
No, na tom putu se uvek dogodi neki (neplanirani) život, najčešće na mestu na kojem nismo mislili da stanemo. Nešto se desi u razgovoru koji je trebalo da traje samo pet minuta. U kafani kraj puta u koju smo ušli samo zato što je počela kiša. Sa čovekom čijeg se imena više ne sećamo, ali pamtimo njegovu rečenicu.
U pogrešnom skretanju koje nas je odvelo tamo gde nikada nismo nameravali da stignemo. Drumski filmovi se ne plaše skretanja sa glavnog puta, naprotiv, oni znaju da se u skretanjima krije ono zbog čega će ih publika pamtiti. Da, uvek je tu glavni tok priče, ali najveće bogatstvo filma (road movie-ja) nalazimo u detaljima. U zastajanjima. U ljudima koji se pojave u kadru na samo nekoliko sekundi. U prizorima koji na papiru deluju kao digresije, ali posle projekcije ostaju da žive duže od završnice. Nijedan drugi žanr nema tu vrstu slobode.