DARKO MITROVIĆ: Mesta su numerisana

„Znaš kad pogledaš sve ovo”, reče mi glumac s kojim sam sedeo u kafeu ispod smokvinog drveta. „Sve se zapravo svodi na istu stvar. Uvek je isto. Taj lik iz predstave – lik kojeg igram, na primer – gubi sebe da bi se ponovo pronašao. A i kad pomisliš da je našao to za čim je tragao, sve opet nestane. Je l’ me kapiraš?”

„Jasno”, rekoh, uzimajući gutljaj limunade bez trunke šećera. „Samo je teško da se pronađeš ako misliš da si već tu.”

„Tako je”, reče on. „Jer zapravo nikad nisi ni otišao. Je l’ imaš osećaj da si stalno u istom filmu? Isti je žanr. Ti si glavni junak, a svi ostali već znaju ishod. Oni gledaju, ubacuju kokice u sebe, ti igraš, a na kraju… znaš o čemu pričam?”

„I šta je onda poenta?”, čas sam ga slušao, čas odmeravao lica ljudi koji su sedeli preko puta.

„Poenta je”, reče, stavljajući kažiprst na usnu, kao da je rešenje tu negde, ali nije, „Poenta je da nikad ne znaš da li si ti onaj lik koji prolazi kroz sve to… ili si samo neko ko ponavlja istu scenu iznova. Ponekad ni film ne zna šta hoće od tebe. Svi su samo igrači, razumeš? Samo scena u igri koju niko ne piše. Samo je gledaju.”

Možda je film postao više od filma, više od scenarija koji pišem dok u isto vreme pokušavam da pobegnem od njega. Sada sedim, kao Džek Nikolson, ali bez šešira, bez polupijane Fej Danavej, bez plana za kraj koji ima smisla. Držim telefon i skrolujem besmislene postove, kao izgubljeno biće, u svetu koji je već odlučio kako treba da funkcionišem. Da li sam glavna uloga ili gubitnik u tužnoj komediji? Luzer, očigledno! Ali nekad, usred te tišine, uhvatim sebe kako gledam kroz prozor, klinca u parkiću kako pokušava da natera goluba da mu sleti na dlan. I ne uspeva. Ali pokušava, kao da stvarno veruje da može. I na sekundu poželim da verujem s njim. Onda se setim da sam tom klincu izbušio loptu prošlog leta. Mali kreten!

I šta ako je cela stvar samo jedan veliki film o tom trenutku, u kojem sam scena koju su izmislili drugi?

Najopasnije su priče koje izgledaju kao da nisu ni o čemu. Još gore – ne znaš ni zašto ti se sviđaju. Filmovi gde je glavni lik „malo izgubljen, ali ima srce”. Naravno da na kraju pobeđuje. On je dobar, sistem je dobar, samo treba da se potrudiš. Sve što treba je da veruješ. U sebe. U ljubav. U kompaniju koja ti je dala otkaz, ali ti ipak pruža drugu šansu. I tako ukrug. Niko ne kaže direktno: „Kapitalizam je keva”, ali svaki put kad superheroj sa logom multinacionalne kompanije spase svet, poruka je jasna. Kad god dobar policajac krene sam protiv lošeg sistema i uspe – sve ostaje isto. Jer je sistem u suštini dobar, samo je bio u pogrešnim rukama. I ti rasteš na tom sranju.

Veruješ da imaš izbor, da je sve moguće, da ljubav pobeđuje… dok sediš sam u stanu, izbegavaš realnost i pitaš se zašto je pica postala tvoj najbolji prijatelj.

Nema tu više ni skrivanja. Holivud ne glumi da je umetnost, niti je ikad to bio – on je pedagogija u punoj snazi. Škola u kojoj naučiš šta je normalno: da muškarac nosi pištolj, rešava stvari sam, dok nosi kecelju sa tek ispečenim braunijem u drugoj ruci. Da je žena jaka, nezavisna, impulsivna, smrtonosno oružje uvaljano u šećer. Da siromašni postoje samo dok ne „pronađu sebe” i da loši momci uvek nose crno i govore sa akcentom. Tu se svet ne prikazuje – on se modelira. Nešto kao pozorište za umorne ljude koji žele da veruju da su budni.

I sve se svodi na to da ti na kraju filma bude „toplo oko srca”. Da osetiš kako je pravda pobedila, iako ne znaš tačno čija. Da ne razmišljaš o tome kako je svet sranje, jer je u tom svetu ipak neka korporacija platila da se ti osećaš kao da nije. I zato ja više ne mogu da gledam te filmove a da mi ne pripadne muka. Ne zato što ne volim bajke, nego zato što znam ko ih piše i zašto.

Film više nije ogledalo stvarnosti. On je sada ogledalo koje te uverava da je sve u redu. Ogledalo koje voliš da gledaš jer te čini lepšim, pametnijim i moralnijim nego što zaista jesi. A šta ti u stvari radi? Pa, isto što i trik ogledala u luna-parku – izvrće, sužava, uvećava. Samo što ovde ne vidiš svoj stomak, već svoje novo uverenje. Koje nije ni tvoje.

Jer propaganda više ne dolazi sa vestima u pola osam. Dolazi kao izbor. Kao sadržaj koji si ti sam „kliknuo”. Ne nameću ti ništa – ti si samo hteo da se opustiš u novoj fotelji, popiješ vino iz tetrapaka. Pogledaš jednu epizodu. Dve. Četiri. Sezonu. I voilà, sjebao si se.

I sad znaš: ne postoje više dobri i loši. Samo „složenost karaktera”. Ne postoje ni vrednosti – samo lični narativi. Nema više istine – samo perspektive. Nema zločina – samo motivacija.

I šta se desilo? Počeo si da osećaš. Počeo si da razumeš. Počeo si da opravdavaš. U ime „empatije”. U ime „umetnosti”. U ime „realnosti”. Ali čije realnosti?

Možda je to moj problem. Zamišljao sam da ćemo moći da pobegnemo od ovoga, da ćemo stvoriti svet koji je samo naš, ali sam i ja zaglavio u ovom cirkusu. I to nije samo moj problem. Mislim da svi oni koje viđam dok šetam ulicama, na Instagramu, na trgu – svi čekaju da neko uključi svetlo, ali niko ne zna gde je prekidač.

Ono što ti se plasira kao umetnost često je samo naparfemisana ideologija. Ponekad sa budžetom većim od bruto društvenog proizvoda neke zemlje. A poruka? Nije u dijalogu, ni u monologu. Poruka je u atmosferi. U tonu. U onome što osećaš u tišini posle špice. I ta tišina ti kaže: „Ovo je svet kakav bi trebalo da bude.” Ili, još gore: „Ovo je svet kakav već jeste.”

A ti poveruješ.

Jer si navikao da u svakoj priči postoji glavni lik koji se pronađe. Da bol ima smisao. Da haos vodi ka katarzi.

Ali stvarnost nema scenario. Stvarnost ne zna za treći čin. Stvarnost ne zna ni kad da uključi svetlo.

I to je trik.

Nisi ti samo gledao film. Film je gledao tebe.

***

Ilustracije: Sanja Grozdanovic Bastarsdshark

Pogledajte spisak adresa na kojima možete pronaći besplatan BURO. primerak.

Ostale kolumne Darka Mitrovića pročitajte – ovde.