Nejunačkom dobu uprkos: Draža i Stendal 

Prošle godine sam negde naleteo na podatak da je Draža Mihailović kao poslednju želju zamolio da mu daju malo rakije, par cigareta i knjigu Parmski kartuzijanski manastir. Intrigiralo me je kakva je ta knjiga uz koju je Čiča proveo svoje poslednje dane i počeo sam odmah da tražim neko dobro izdanje, po mogućstvu iz doba kraljevine, neko koje je sam Draža mogao držati u rukama. Tražio sam po netu, ali i na Sajmu knjiga, i uglavnom nailazio na to jedno Prosvetino izdanje iz 1962. godine. Kada sam konačno pronašao izdanje Srpske književne zadruge iz 1934, misleći kako je možda baš takvu knjigu Draža držao na svom stočiću, naišao sam na podatak da je roman čitao u originalu. Ovo saznanje je obustavilo moju potragu i odlučio sam se za aktuelno srpsko izdanje, za koje sam se bojao da će mnogo odležati dok ga ne uzmem u ruke. Ipak, zimski praznici koje sam provodio mračeći se Zlim dusima uvukli su me u čitalačku groznicu i kako sam odmicao sa Dostojevskim počeo sam da razmišljam kako bih mogao da ga presečem sa Stendalom, da grozu anarhističkih petica presečem kapricima dekadentne italijanske aristokratije. 

Podatak da je Draža proveo svoje poslednje dane uz Stendala potiče iz svedočanstva Josifa Malovića, glavnog islednika suđenja Mihailoviću. Sve naše dalje pretpostavke poći će iz ovog citata: „Najviše vremena je provodio uz knjigu. Nije se odvajao od Stendalovog Parmskog kartuzijanskog manastira. Dočitavao ga je ko zna koliko puta – i to na francuskom.” Mihailović je vreme do početka Beogradskog procesa proveo u sedištu Ozne (sadašnja zgrada Pošte u Zmaj Jovinoj), gde je, pretpostavlja se, mučen, ali svakako ispitivan i pripreman za suđenje, odnosno davanje određenih unapred spremljenih iskaza. Presudom Mihailoviću narodni tužioci spremali su se da simbolički presude nazadnom buržoaskom poretku kraljevine i uspostave legitimitet nove Jugoslavije. 

Ne možemo znati u kom periodu između hapšenja i streljanja je tačno Draža čitao Stendala,

ali bi se po navedenom citatu dalo zaključiti da je uz knjigu proveo značajno vreme. U Beograd je doveden 13. marta, dok je vest o njegovom hapšenju izneta u javnost 24. marta. Isledni postupak je trajao od početka aprila do kraja maja, a suđenje je održano od 10. juna do 15. jula. Streljan je dva dana nakon presude, 17. jula. Ne možemo sa sigurnošću znati ni koliko je ovog vremena Draža proveo čitajući, ali ako isključimo period pripreme za davanje iskaza, odnosno torturu koju je prošao od strane agenata Ozne po dolasku u Beograd, a onda i period samog suđenja koje je sigurno izazivalo veliki stres, ostaju nam dva meseca tokom koja je Dragoljub Mihailović, pomiren sa sudbinom, relativno bezbrižno mogao da iščekuje proces čiji je ishod unapred znao. U trenucima potpuno svesnog opraštanja od ovog sveta, koji su za njega sigurno bili puni reminiscencija, Stendalova dirljiva pripovest o kapricioznom plemiću Fabrisu morala mu je pričinjavati neizmerno zadovoljstvo. 

KAD SE DRAŽA UPOZNAO SA STENDALOM

Moglo bi se pretpostaviti da se sa Stendalom Draža upoznao na vojnom usavršavanju u Francuskoj 1930. godine, kada je kao major pohađao šestomesečni artiljerijski kurs. Francuski je, doduše, učio i ranije jer je kao jezik saveznika to bio glavni strani jezik u srpskoj vojsci početkom 20. veka. Ipak, podatak da je tražio Stendala na francuskom ne govori nam da li je sa ovim delom već bio upoznat. Ako je Draži čitanje bilo dozvoljeno, da li je to značilo da je imao pristup nekoj (Oznaškoj?) biblioteci, gde je slučajno naišao na ovu knjigu, ili je ona bila njegova izričita želja? Posle ovih nagađanja možemo samo reći da smo skloniji da verujemo da je ovo bila njegova autentična želja, delom i zbog toga koliko ovako opširan, složen, romantičan, uzbudljiv i lep roman deluje kao dostojno štivo za tragičan kraj jedne uzvišene ličnosti. 

Za razliku od Draže kome u trenutku čitanja smrt diše za vratom, Stendal ne diktira ovaj roman (u famozna 52 dana) baš sa samrtnog odra ali svakako iz pozicije nekog ko u prošlost gleda sa slatkom čežnjom, a od sadašnjosti i budućnosti malo šta očekuje i priželjkuje. Ova lepršava, gotovo lirska hronika o životu jednog smetenjaka svog vremena, plemića Fabrisa del Donga, predstavlja njegov oproštaj od ideala sopstvene mladosti i života uopšte. Zaljubljen u prljav i okrutan ali nadahnut život renesansnih moćnika, on će na hronici čuvene porodice Farneze zasnovati radnju romana koji će preneti u svoje vreme, u prvu polovinu 19. veka. To make of this sketch a romancetto – napisaće kao belešku na samom početku. 

Stendal je tvrdio kako će biti čitan 1880. a shvaćen tek 1935. godine.

Ova tvrdnja se umnogome pokazala prozorljivom, i dok su ga savremenici ignorisali, on je nadahnjivao realiste iz druge polovine 19. veka. Tolstoj je za svoj čuveni opis Borodinske bitke u Ratu i miru bio potaknut upravo sirovom, dezorijentišućom slikom rata iz Parmskog manastira. 

Na samom početku romana Stendal suprotstavlja entuzijazam Fabrisa del Donga sa banalnošću ratne svakodnevice i sugeriše nam ne samo mladalačku naivnost glavnog junaka već jedan, gotovo, anahron senzibilitet. Nije slučajno što se junak pridružuje Napoleonu na Vaterlou, dakle na samom kraju ovog poslednjeg velikog vojskovođe starog kova. Ceo Parmski kartuzijanski manastir oda je vrlinama koje bolno izostaju u dobu slobodne utakmice kapitala. Tu gde vekovne dinastije gube korak sa svetom, ali i dalje njime vladaju, Stendalovi junaci, predani damarima svoga srca, bore se za svoja polja slobode. Iako, po rečima Sretena Marića, setna parodija mistične srednjovekovne potrage za gralom, Parmski manastir je pripovest jednog virtuoza, puna preokreta, lucidnosti i uzvišenih osećanja i pobuda. Nije čudo da je ovakvo avanturističko štivo prijalo nekome ko je bio ministar rata jedne okupirane kraljevine usred dvadesetog veka. 

Ne samo da je ovaj roman poslednje Stendalovo delo, i ono koje piše pun nostalgije sa gorkim osećajem prolaznosti života, već je i sam naslov romana lažni trag o mestu koje se pominje na samom kraju. Stavljanjem kraja na početak, odnosno imenovanjem čitave hronike po neodređenom mestu svršetka glavnog junaka, Stendal dodatno naglašava sentimentalnost celog poduhvata i sugeriše da cela ova uzvišena pripovest vodi jednom usamljeničkom kraju. Taj Parmski kartuzijanski manastir bi jednako tako mogla biti Stendalova radna soba ili ćelija u kojoj je Draža čitao, odnosno dočitavao ovaj roman. 

Zanimljivo je i pretpostaviti kakav bi odnos Stendal imao prema Dražinoj sudbini.

Prema Draži kao reakcionaru sigurno ne bi gajio preterane simpatije, ali kao prema komandantu koji postaje gerilac i pruža prvi otpor okupatoru u sramotno potčinjenoj, kukavičjoj Evropi, iz višijevske Francuske, teško da bi bio ravnodušan. S druge strane, kao entuzijastičnog savremenika revolucionarnih gibanja u Francuskoj, i veličanstvena pobeda Sovjeta nad Hitlerom ne bi ga ostavila ravnodušnim, čak i uprkos tome što je sa Napoleonom u svoje vreme učestvovao u pohodu na Rusiju. Ono što je sigurno jeste da bi, kao veliki zaljubljenik u Italiju, Stendal bio vatreni protivnik fašista i da bi predaju Pariza Hitleru u onoj sablasnoj tišini teško podneo. U tom smislu, vest da Srbi pružaju otpor, da je jedan kraljev oficir uzeo oružje u okupiranoj zemlji i otišao u brda mogla bi ga samo potpuno oduševiti. Možemo zamisliti i ironičan osmeh generala koji čita poslednju rečenicu francuskog izdanja romana: For the happy few.

Fotografije: Promfimedia, PROMO

Ilustracija: Katarina Stefanović