Čovek u tekstu kao prostoru najskrivenije intimnosti 

Nema tog pustog ostrva na koje ne bismo poneli knjigu. Možda bismo u realnosti i zaboravili da je spakujemo, ali u ovom misaonom eksperimentu kao da se setimo da u totalnu izolaciju ipak ne možemo bez imaginacije. Zamislimo sad jedan kaligarijevski užasan eksperiment u kome malu bebu ostavljamo na tom pustom ostrvu. Zapitajmo se da li bi ona pre umela sama da prohoda ili da nauči da čita? Ako bismo pitali razvojne psihologe opredeljene za zamišljenost nad jezikom, Pijažea i Vigotskog, obojica bi se sasvim sigurno složili da dete ima urođene motoričke sposobnosti koje dolaze razvojem, ali da je usvajanje reči i pisma nemoguće bez drugog i okruženja. Jedan bi zasigurno insistirao na aktivnom uključivanju odraslog, a drugi bi rekao da je nemoguće progovoriti bez kulture koju stvara interakcija sa značajnim Drugim. 

Priča o čitanju se na samom početku uneobičava, jer ako nastavimo da zamišljamo, beba u divljini bi svoju tako bazičnu potrebu za kretanjem ipak barem u teoriji mogla da savlada sama, dok bi za čitanje ostala uskraćena sve dok joj se neko ne obrati sa toplinom. Pijaže je smatrao da nije dovoljno da odrasli tek tako postoji dok učimo da pričamo i čitamo, već da on mora biti aktivno uključen. Osluškivanje dečjih zvukova, imenovanje stvari koje deca pokazuju često je praćeno i roditeljskim bebljenjem govora i upravo u toj zajedničkoj ushićenosti pri otkrivanju sveta nastaje most ka jeziku. 

Sličan primer nalazimo u filmu „Nel” koji prati život mlade žene odrasle u izolovanoj kolibi, gde je živela samo sa majkom. Zbog takvog odrastanja razvila je sopstveni jezik ‒ ako se to uopšte može nazvati jezikom ‒ jer je u pitanju mešavina reči i zvukova koje drugi teško razumeju. Preplašena, ali istovremeno samostalna (što možda opisuje i savremeni stil života svih nas), ona postaje predmet tuđeg posmatranja i tumačenja. 

Njen lekar izgovara ključnu rečenicu: da su reči samo zvukovi ukoliko ne znače nešto nekome. Ova jednostavna misao uvodi nas u prostor jezika i pisma kao mosta ka drugome ‒ kao našeg nečega nekome. U pokušaju da razume Nel, doktor otkriva da značenje nastaje tek kada ona zvuk poveže sa emocijom, osećajem ili iskustvom. Upravo u tom spajanju leži i ključ čitanja: naše saodnošenje i saosećanje prema tekstu je trenutak kada reč prestaje da bude samo zvuk i dobija živo značenje. Fascinantno je koliko su dečji psihoterapeuti radikalno držali do toga da dete ima urođenu potrebu da poseduje reč. Od toga da mu odrasli pomogne da razume nepoznato do toga da kasnije i samo krene u apstraktan svet odlazeći od odraslog učitelja.

Dakle, reč nam daruje drugi kako bismo se upravo njega i oslobodili na putu u svet priča. 

U svojoj knjizi „Sve je jezik” Fransoaz Dolto je gotovo fanatično insistirala na tome da dete usvaja značenje mnogo pre pojave govora i da onaj trenutak kada mu se obratimo kao subjektu jeste svojevrsno venčavanje deteta sa značenjem. Njen radikalan stav da dete ima kapacitet da primi istinu, čak i u najtežim situacijama, izazivao je bure u psihoanalitičkim krugovima, ali je Doltoova dosledno smatrala i dokazivala da sve što je neizrečeno, ali i nenačeno kroz reči, može postati simptom ili bolest. Kada se unutrašnji svet imenuje, on prestaje da bude haotičan za dete.

Prema ovoj autorki, zajedničko imenovanje i dodeljivanje značenja put je ne samo ka istini već i ka oslobađanju od anksioznosti. 

Opredeljujući se za radikalan stav da se istina mora govoriti detetu čak i u slučaju smrti bližnjih, Fransoaz je želela da poveća šanse da od najranijih dana naš unutrašnji život bude simbolizovan i tako sposoban da kasnije sam misli i rečima dovodi svetlost i značenje u sebe. Iako je bila veoma popularna kao pedagog i dečji analitičar, Doltoova nikada nije davala izjave vezane za pedagogiju niti didaktičke savete. Verovala je da je ulazak deteta u simbolički poredak u svojoj srži mističan i neuhvatljiv proces, u kome je ipak uloga Drugog tako ključna i robustna. Jedna od njenih poznatih formulacija jeste da dete sve razume. Ova floskula koju često koristimo u njenom kontekstu podrazumevala je da dete prima značenje mnogo pre nego što ovladava govorom. I upravo tu je ključ. Mnoge stvari telesno i umno razumemo, iako ne umemo da ih opojmimo. Zato su, razvojno, usvajanje reči i čitanje presudni za stvaranje doživljaja da je svet, kako spoljašnji tako i unutrašnji, bezbedno mesto. 

Ulazak u gotovo čaroban svet čitanja, prema Fransoaz, tiče se aktivne uloge roditelja, koji ovde nije udrvenjeni mentor, nego neko ko čita naglas, ima sopstveni ritam, ton i narativ koji otvara mnogo više ispod površine, uvodeći dete u eluzivni simbolički svet. Funkcija čitanja je samim tim veoma apstraktna već u samom početku. Učiti čitati ne znači dešifrovati značenje, već prepustiti se tonu, boji i jedinstvenosti koju daje naš prvi narator, roditelj. Ono koliko naši roditelji posvećeno boje svet i daju mu nijanse odrediće kolorit i dijapazon našeg interesovanja za pismo i jezik. 

PRIZNANJE MANJKA Dok čitamo, mi smo sami, a tako i ispunjeni doživljajem da idemo ka celini. Paradoksalno, čitanje je najintimniji kontakt sa sobom koji ostvarujemo bez fizičkog prisustva Drugog. Ono je naše prvo iskustvo povezanosti bez odnosa sa Drugim, u kome, baš zahvaljujući reprezentaciji i fantaziji o drugome, možemo obogatiti našu subjektivnost. Ne čudi da su mnoga shvatanja o specifičnostima narcističkog govora bazirana na tome da u izražavanju narcističkih struktura nema dodira i povezanosti. Iskustvo mnogih psihoterapeuta u radu sa manje povezanim klijentima jeste osećaj zbunjenosti pred činjenicom da te reči zvuče sasvim tačno, a da ne ostvaruju doživljaj povezanosti. 

Psihoanalitičarka Julija Kristeva koristila je pojam dodira, govoreći da je jezik koža koju trljamo jedni od druge, gde kao da imamo reči umesto prstiju. Ovo tumačenje nabijeno je i željom kao presudnim faktorom u odnosu prema jeziku, odnosno čitanju. Jedino što moramo da bismo tekst razumeli jeste da želimo, žudimo za značenjem. Zato je tekst pred nama susret, a ne nekakva apstraktna struktura koju gledamo sa nizine.

Tekst nikada ne stoji sam, niti mi sa njim, iako je često čitanje predstavljeno kao mučan i solitaran proces. 

Mnogi pisci pokušali su da pišu pričajući sami sa sobom, pa čak je i Sveti Avgustin čitavo delo posvetio pokušaju da kroz monolog vodi dijalog sa sobom. Istu knjigu nije mogao da završi upravo zbog manjka drugosti u jeziku koji je pokušao da isprede. Pravi osećaj da čitamo, razumevamo, pitamo se, pristajemo na ambivalentnost i zbunjenost dolazi upravo onda kada dozvolimo da čujemo šta nismo, a šta nešto drugo jeste. Osluškivanje teksta zahteva priznavanje sopstvene ograničenosti, i upravo to je razlog što čitati nije lako. Nije teško delo nego mi sebi samima. Kada sopstvenu nedovoljnost dozvolimo, naši fragmenti postaju pačvork koji traga za celinom. Pravo tumačenje teksta zapravo je trenutak u kome dozvoljavamo da se vratimo na one delove sebe i trenutke u kojima Drugi nije umeo da prevede ono što osećamo. 

Još jedna, takoreći društvena i pomalo elitistička komponenta kulture čitanja leži u činjenici da je često isticati se u društvu nepoželjno, a da kada to činimo znanjem, širinom uma, erudicijom i svime onim što naš um neprimetno može da nametne, deluje da se stvar menja. Retko da postoji vaspitanje u kome se čitanje smatra nepoželjnim, pa kao mali često zamišljamo da je pred nama taj veliki svet koji ćemo otkriti umovanjem i tako i sami postati veličanstveni. 

Dubinska analitičarka Marija Lujza fon Franc videla je u dečjoj potrebi za čitanjem da njega ponekad uopšte i nema, čak i kada smo potpuno zaneseni saznanjem. U svojoj knjizi „Puer Aeternus” ona primećuje da mladi muškarci, nadjačani od strane svojih majki, često beže u intelektualni svet kako bi izbegli majčinu moć i upuštaju se u prostor knjiga i filozofskih pitanja za koje smatraju da ih majka ne može razumeti. Na taj način oni čuvaju mentalnu muškost, ali žrtvuju svoju pravu moć, svoju zemljanu muškost i njenu kreativnost. Kako je prava muška vitalnost ugrožena, odnosno ona koja može da utiče na realnost, oni i samu realnost ostavljaju iza sebe, bežeći u domen filozofije. Međutim, u njemu se ne postavljaju prava pitanja i tu nema prave filozofije. Za njih je mentalni prostor prostor igre rečima i konceptima kojima nedostaje čvrsto utemeljenje u realnosti. 

Upravo na ovom „besplodnom” pristupu filozofiji, u kojem nam mentalni prostor i maštanje postaju skrovište od odnosa, nastaju i velika dela svetske književnosti, koja nam, zapravo, ne govore ništa – ništa osim potrebe da se od realnosti sklonimo. Pisanje postaje nesvaren sadržaj koji prosleđujemo drugima na obradu. Ironija pisaca često je samoubistvo mašte i traganja i ubeđivanje čitalaca u ontološki pesimizam. Realnost jezika, sa druge strane, može biti postojana i uzemljena i kada je u celosti zasnovana na fantaziji. Žanr fantastike, u kojem postoji beskrajno igrica, iznedruje fantazmatsku realnost koja zaista kreira vrli novi svet i simbole. Da bismo mogli da čitamo, moramo imati kapacitet da budemo sami, što kod čitalaca, kao i kod pisaca, često nije slučaj. Cigarete, muzika, potreba da se zatrpamo rečima ponekad su samo znak nemoći da ostanemo u sopstvenoj tišini, u kojoj se upravo nalazi znanje. Čitanje je gotovo po svojoj prirodi ženski princip, što ne znači da muškarci to ne mogu, već da ono podrazumeva hrabrost da se povežemo. 

LEVITIRANJE NAD TEKSTOM Primer ove „gorde” pozicije umnog čitaoca vidimo u čestoj potrebi da interesovanje za narodnu i folk muziku nazovemo fenomenološkim. Mnogima je to „kemp”, nekima kulturološki fenomen, a kada pojednostavimo ono što je folk, sigurno ćemo doći do dela gde je to možda i najogoljenija muzika u kojoj se osećaju potpuna patetika i bespomoćnost. Ogradom da to slušamo fenomenološki, mi zapravo kažemo da mi to nismo, ali da o tome imamo mišljenje. Ne možemo misliti o nečemu što nismo, čak i ako smo kvantni fizičari. Čak i za najizvedenije naučno mišljenje potreban je naš mistični deo koji će, kroz sopstvenu nedovršenost, razmišljati i o nedovršenosti atoma u kosmosu. 

Uključujući i to „levitiranje” nad tekstom i povremene ulaske u sebe, kako bi se potom u tekst i vratilo, teoretičar Rolan Bart nazivao je to punktumima, odnosno delovima slike ili teksta koji predstavljaju pukotinu, upravo izazvanu našom interakcijom s tekstom ‒ mestom na kojem se pitamo šta osoba koja piše oseća, a šta je ono što mi osećamo dok čitamo. Svaka informacija na ovom svetu predstavlja ogroman prostor za projekciju, pa ne čudi što je sklop psihotične fenomenologije upravo onaj u kojem se sintaksa raspada i u kojem broj jedan ne mora značiti broj jedan. Međutim, odustajanje od pokušaja da razumemo čak i najšumovitije delove nas samih udaljiće nas od mogućnosti da čitamo duboko. Sam Bart govorio je da, dok čita, često naprasno prekida tekst, odlazi na nešto sasvim drugo u knjizi, pa se potom vraća početnom mestu. To može predstavljati pakao za majke koje treba da nauče decu navikama čitanja, ali nama kao čitaocima važno je da se u tekstu oslobodimo, ušuškamo i osećamo slobodno kao u svojoj sobi ‒ kao da smo u sopstvenoj sobi, kako bi rekla Virdžinija Vulf. Mnogi „Sopstvenu sobu” tumače kao manifest ekonomske nezavisnosti, kao uslov za stvaralaštvo žena. Međutim, čini se da su posedovanje sopstvene sobe i dovoljno novca za opstanak metafora psihičkog integriteta ‒ prostora u kome misao može da se razvija bez osećaja nadzora. Ako ovo delo čitamo iz šire perspektive, u pitanju je studija o tome kako se mi kao subjekti formiramo pod pritiskom društva, ali i o tome kako se oslobađamo. Ovo nije samo feministički manifest, već i meditacija o tome šta nam je potrebno da bi nam svest bila celovita, a ne fragmentisana.

Sopstvena soba je granica koja štiti naš unutrašnji život od rasipanja. 

KAPACITET DA BUDEMO SAMI Čitanje je intiman čin, a sama intima nije nešto što treba da krijemo, već nešto sa čim se spontano uvlačimo u sebe i ne izlažemo svetu. Otuda toliko podsmeha na račun lepih momaka u kafićima koji se za Instagram prave da čitaju. Šanse da oni to zaista rade kao unutrašnji čin jesu male, iako sasvim sigurno možemo iskreno uživati čitajući knjigu u kafiću. Ipak, čak i tada, osećaj da nas neko prekine dok čitamo bio bi čudniji nego da nas prekine dok ispijamo kafu. Samim tim, intimnost je nešto što, čak i kada je izloženo, ostaje naše privatno iskustvo. Potreba da se povlačimo u sopstvenu realnost, ne osećajući izolaciju, već povezanost sa svetom, možda je najbliža onome što nam čitanje daje. 

Osećaj nadzora koji pominje Virdžinija Vulf može nam rasvetliti i uvek aktuelna pitanja očekivanja porodice ili društva da „treba” da čitamo.

To je jedan skriveni oblik narcizma koji retko krijemo ‒ naprotiv, često se njime slobodno i nesputano ponosimo jer je društveno poželjan. To, međutim, nema mnogo veze sa pounutrivanjem ‒ ključnim psihološkim mehanizmom kada je čitanje u pitanju. Ako simboli ne postanu deo nas, oni su samo efemerne informacije koje će kad-tad ispariti. Kada nas knjiga zaista promeni, to znači da je ušla u naš unutrašnji pojmovnik i obogatila kalibraciju našeg kompasa za život. 

Iako je „Gospođa Dalovej” roman u kojem je Virdžinija Vulf dodelila junakinji da sama sebi kupi cveće, ta metafora nam danas daje drugačiji pogled na samoljublje. Ne možemo imati odnos sa sobom bez drugog. Tačnije, ukoliko imamo kapacitet da budemo sami, naša želja da iz odnosa dobijamo biće manjeg intenziteta, ali postojanija. Kada to prenesemo na čitanje, našeg najbližeg sagovornika bez fizičkog lika, ono postaje svojevrsno suočavanje sa sopstvenom tišinom i usamljenošću. Upravo odnos prema tišini deli čitaoce na one koji je ne mogu podneti, pa se zatrpavaju simboličkim, i na one koji kroz povezanost sa rečima traže tačku u kojoj će moći da ućute. Znanje ne popunjava prazninu, niti leči, to čini samo povezanost. 

Zanimljivo je da ljudi u procesu psihoterapije često govore o fazama kada ne mogu da otvore nijednu knjigu. Neretko se ispostavi da razlog tome najčešće nije lenjost, već strah od činjenice da će morati da misle i povezuju se. Ako saosećamo sa junakom, moramo prolaziti kroz misli i dela na koja možda sami nismo spremni. Nekada je čuti junaka nekog romana jednako teško kao i čuti konfrontirajući stav psihoterapeuta. Večno je pitanje koliko je ta konfrontacija dobra i koliko nam je vremena potrebno da sednemo i porazgovaramo sa svojim tekstom. Upravo zato je važno što knjige stoje i postoje ‒ da bismo ih pokretali i otvarali onda i onoliko koliko to sami želimo.

Ilustracija: Marija Strajnić