Od pisaca se često očekuje da odgovore na „velika pitanja”. Ne samo u kontekstu svojih dela već i u svakodnevnim razgovorima. Oduvek sam cenila autore koji umeju da sažmu složene misli u jednostavnu, jasnu i preciznu rečenicu ‒ koji govore mnogo a da pritom ne troše reči. Razmišljajući o tome kako se zaista saznaje nešto novo o piscu, shvatila sam da je najefikasnije postaviti pitanja jednostavna i iskrena. Ljudska. Gotovo dečja, ali otvorena za slojeve značenja. Tako je nastao koncept ovog formata.
Imena učesnika nametnula su se prirodno. Nađa Petrović, Hana Piščević, Radmila Petrović, Filip Grujić i Miloš Perišić, autori koje pratim i poštujem, ali i koji su već dobro poznati književnoj sceni i čitaocima. Ipak, da li znate, na primer, koju knjigu nikada nisu završili do kraja ili sa kojim piscima bi voleli da provedu veče? To su pitanja na koja, koliko ja znam, nikada nisu davali odgovore.
U toj naizgled dečjoj jednostavnosti, sa pitanjima koja podsećaju na leksikonske unose, otvara se prostor za otkrivanje složenih nijansi njihovih ličnosti i misli. Kako je ovo osmo izdanje našeg printa, pitanja smo simbolično zaokružili na taj broj.
KNJIŽEVNI LEKSIKON – NAĐA PETROVIĆ
Nađa Petrović (1997) je spisateljica, scenaristkinja i rediteljka rođena u Beogradu. Objavljena su joj dva romana: To je to (2015) i Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate (2023), koji je bio u užem izboru za NIN-ovu nagradu, kao i za nagrade Beogradski pobednik, „Vladan Desnica”, „Stevan Sremac”, a osvojila je nagradu „Grozdana Olujić” za najbolju proznu knjigu 2023. godine. U prodaji je osmo izdanje romana.
Nađine priče objavljene su u zbirkama Priče sa gradskih ćoškova, Studentske priče i Mokri(n) čvor.
Režirala je igrane filmove Valjda znaš šta radiš i Miris sveže farbe (nagrađen Srcem Sarajeva za najbolji studentski film 2024), kao i dokumentarni film Drugi avgust.
Po njenim scenarijima snimljeno je desetine kratkih filmova, koji su prikazani na više od 100 festivala širom sveta. Oni sa najviše uspeha su u režiji Nikole Stojanovića i nagrađivani su na Sarajevo Film Festivalu, festivalu Les Arcs u Francuskoj, Martovskom filmskom festivalu i festivalu Beldocs. Za film Sve kako treba dobila je nagradu za najbolji scenario na Bašta festu 2021. godine.
Koscenaristkinja je dugometražnih igranih filmova Dvije male noćne more (reditelj Nebojša Slijepčević), Tela (Srdan Golubović), Bela nedelja (Bojan Vuletić), Selekcija (Bruno Anković), kao i filma Dve trećine jedne petine (Vladimir Tagić) – svi u fazi razvoja. Jedan je od scenarista serije Apsolutnih sto. Živi i radi u Beogradu.
Kada si strastveno počela da čitaš?
Ne znam koliko sam tačno imala godina, ali prve knjige koje sam samostalno čitala bile su Caca Faca i Džeronimo Stilton. Sećam se da smo tata i ja zajedno čitali serijal romana Tuneli Roderika Gordona. To je bio samo početak.
Prva knjiga koju si zavolela?
Divlji dečaci: Vanesa – Neustrašiva, Joahim Masanek.
Poslednja knjiga koju si zavolela?
Intermeco, Sali Runi.
Knjiga kojoj se uvek vraćaš?
Već sam postala dosadna ponavljajući iznova, ali Norveška šuma, Haruki Murakami.
Knjiga koju nikada nisi završila?
Jedan dan, Dejvid Nikols.
U svetu koje knjige bi živela?
Zanimljivo, ali padaju mi na pamet dva potpuno različita naslova: Hobit – ne bih imala ništa protiv da živim u Šajru i uživam dok Bilbo Bagins ide u svoju avanturu; i Komo, Srđan Valjarević – lepo je otići na književnu rezidenciju.
Tri autora sa kojima bi večerala?
Silvija Plat, Džon Fante, Sali Runi.
Omiljena otvarajuća rečenica?
Jedina otvarajuća rečenica koju sam tako dobro zapamtila: „Srcu je život jednostavan: kuca koliko može. Onda stane.” (Moja borba: Prvi tom, Karl Uve Knausgor).
Fotografija: Aleksandar Bartol