Od pisaca se često očekuje da odgovore na „velika pitanja”. Ne samo u kontekstu svojih dela već i u svakodnevnim razgovorima. Oduvek sam cenila autore koji umeju da sažmu složene misli u jednostavnu, jasnu i preciznu rečenicu ‒ koji govore mnogo a da pritom ne troše reči.
Razmišljajući o tome kako se zaista saznaje nešto novo o piscu, shvatila sam da je najefikasnije postaviti pitanja jednostavna i iskrena. Ljudska. Gotovo dečja, ali otvorena za slojeve značenja. Tako je nastao koncept ovog formata.
Imena učesnika nametnula su se prirodno. Nađa Petrović, Hana Piščević, Radmila Petrović, Filip Grujić i Miloš Perišić, autori koje pratim i poštujem, ali i koji su već dobro poznati književnoj sceni i čitaocima. Ipak, da li znate, na primer, koju knjigu nikada nisu završili do kraja ili sa kojim piscima bi voleli da provedu veče? To su pitanja na koja, koliko ja znam, nikada nisu davali odgovore.
U toj naizgled dečjoj jednostavnosti, sa pitanjima koja podsećaju na leksikonske unose, otvara se prostor za otkrivanje složenih nijansi njihovih ličnosti i misli. Kako je ovo osmo izdanje našeg printa, pitanja smo simbolično zaokružili na taj broj.
KNJIŽEVNI LEKSIKON – RADMILA PETROVIĆ
Radmila Petrović (1996) je savremena srpska pesnikinja i jedna od najvažnijih autorki mlađe generacije, čiji je glas obeležio domaću književnu scenu početkom treće decenije 21. veka.
Rođena je u selu Stupčevići kod Arilja. Odrastanje u ruralnoj sredini, iskustvo fizičkog rada, porodični odnosi i klasne razlike duboko su utkani u njenu poetiku i čine temelj njenog književnog izraza. Diplomirala je na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.
Širu pažnju javnosti privukla je zbirkom Moja mama zna šta se dešava u gradovima (2020), koja je imala izuzetno snažan odjek kod čitalaca i kritike. Ta knjiga postala je svojevrsni generacijski manifest – poezija bez ulepšavanja, direktna i emotivno ogoljena, u kojoj se prepliću teme ženskog identiteta, odnosa majke i ćerke, siromaštva, rada, telesnosti i osećaja nepripadanja. Petrovićkin glas istovremeno je intiman i društveno angažovan, ličan ali univerzalno prepoznatljiv.
Dobitnica je više književnih nagrada i priznanja, a njene pesme su prevođene i objavljene u različitim književnim časopisima i izborima.
Kada si strastveno počela da čitaš?
Nije se to desilo u jednom trenutku, trebalo je vremena, oko pet-šest godina od kada sam počela ozbiljnije da čitam, da dođem do knjiga zbog kojih ću se kao čitateljka osećati strastveno.
Prva knjiga koju si zavolela?
Prva pesma koja me je začudila bila je Rekvijem Miodraga Pavlovića.
Poslednja knjiga koju si zavolela?
Lakomi Malgožate Lebde u izdanju Trećeg trga.
Knjiga kojoj se uvek vraćaš?
Zbirke poezije autorki poput Šimborske i En Karson.
Knjiga koju nikada nisi završila?
Roman 1984. I za dva života ne bih nastavila da čitam tu knjigu. Mislim da je ok da kažemo sebi: ti zaslužuješ da ne čitaš knjigu koja ne budi ništa u tebi.
U svetu koje knjige bi živela?
Nijedne koja mi se dopada.
Tri autora sa kojima bi večerala?
Ne volim da upoznajem autorke ili autore dela koja volim. Mislim da je umetnost uglavnom najviše što ljudi mogu da daju.
Omiljena otvarajuća rečenica?
Šimborska u pesmi Srećna ljubav: „Srećna ljubav. Je li to normalno, je li to ozbiljno, je li to korisno – šta svet ima od dvoje ljudi koji ne vide svet“.
Fotografija: Milena Arsenić Petrović