Sanja Živković, rediteljka filma „Mačji krik“: Uvek polazim od likova

Film Mačji krik rediteljke Sanje Živković, prema poslednjem scenariju Gorana Paskaljevića, započinje ograničenu bioskopsku distribuciju specijalnom projekcijom 26. februara u Dvorani Kulturnog centra Beograda, uz prisustvo ekipe filma. Publika će ga moći pogledati i u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu i Požarevcu.

Priča prati Milenu, mladu ženu rastrzanu između lične slobode, majčinstva i pritisaka sredine, čija odluka da napusti teško bolesno dete (sindrom Mačjeg plača) pokreće intimnu i društvenu dramu. U glavnim ulogama su Andrijana Đorđević i Jasmin Geljo, uz brojne istaknute glumce poput Sergeja Trifunovića, Sanje Mikitišin, Marije Škaričić i Denisa Murića.

Sanja Živković je srpsko-kanadska rediteljka, autorka nagrađivanog dugometražnog filma Easy Land (2019) i kratkih filmova Cleo (2016) i Marijina epizoda (2014). Magistrirala je režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i usavršavala se u okviru Canadian Film Centre Director’s Lab, Sarajevo Talents Screenwriter’s Lab i TIFF Writers Studio.

Rediteljka filma za naš magazine govori o nastanku filma, emotivnim i društvenim motivima priče, radu sa glumcima i vizuelnom pristupu, kao i o tome kako je oblikovala složenost i unutrašnje lomove likova u balkanskom kontekstu.

Intervju: Sanja Živković o filmu „Mačji krik“

Šta vas je u scenariju prvo emotivno „uhvatilo“ i na koji način ste vi dalje razradili tok događaja ove priče?

Prvo što me je emotivno „uhvatilo“ bila je mlada majka, Milena, koja pokušava da pronađe sebe u gotovo nemogućoj situaciji – između institucija i društva koje ne prihvata njeno dete. Ta borba, istovremeno intimna i sistemska, bila mi je snažna inspiracija. Dalje sam razvijala priču oslanjajući se na senzibilitet britanskog socijalnog realizma: intimnost i sirovu emotivnost kakvu prepoznajem kod Andrea Arnold, što mi je bilo ključno za Milenin lik, i jasnu, beskompromisnu kritiku sistema, karakterističnu za Ken Loach, posebno kroz Stamenovu borbu. Želela sam da spojim ličnu dramu i širu društvenu sliku i da kroz taj spoj oblikujem ritam i razvoj priče.

Izjavili ste da je u originalnom scenariju fokus bio na liku Stamena, dok ste vi dodatno produbili perspektivu Milene. Zašto vam je bilo važno da se njena strana priče prikaže složenije i bez moralnog suda?

Stamen je i dalje jasan „heroj“ priče – običan čovek protiv sistema, underdog koji se bori za život deteta i sa kojim je lako empatizovati. Ali Milena me je posebno intrigirala zbog složenosti njenog postupka. Ona nije ni idealizovana majka ni jednostavno negativan lik, već kompleksna, ranjiva i mlada žena koja pokušava da pronađe svoje mesto. Takvi ženski likovi se mnogo ređe viđaju, naročito u našem filmu. Osetila sam da smo imali prostor da oslikamo njenu svakodnevicu i društvo koje je okružuje, kako bismo i sebi i publici približili njenu odluku bez moralnog suda.

Lik Milene izaziva snažne reakcije – ona je istovremeno ranjiva i prkosna, detinjasta i odlučna. Koliko je bilo izazovno prikazati složenost jedne mlade žene u balkanskom kontekstu, a izbeći stereotip pasivne žrtve?

Meni deluje da u balkanskom kontekstu žena se i dalje često posmatra prvenstveno kroz ulogu majke i supruge. Možemo imati i snove i karijere, ali se uvek prvo procenjuje kakve smo žene i majke. U tom smislu bilo je lako osuditi Milenu i reći da je sebična. Međutim, njena priča je mnogo složenija od jednostavne etikete „majke koja je odbacila odgovornost“. Želela sam da je stavim u kontekst društva u kojem živi. Ona se aktivno traži, luta kroz labirint tog društva, nailazi na slepe ulice i pokušava ponovo. Njena borba je autentična borba mlade osobe koja pokušava da pronađe svoj put uprkos teškim okolnostima.

Koliko je saradnja sa glumicom Andrijanom Đorđević doprinela oblikovanju psihološke dubine njenog lika? Kako ste zajedno gradile njen unutrašnji svet?

Rad sa Andrijana Đorđević bio je jedno od najlepših glumačkih iskustava koje sam imala. Scenario nam je dao prostor da lik gradimo i dopunjujemo tamo gde je bilo potrebno. Andrijana je postavljala prava pitanja i podsticala me da dublje razmišljam o Mileni. Mesecima smo je tražile kroz probe – pričale o njenom životu, snovima, strahovima, o tome kako se oblači, kakvu muziku sluša, kako se razlikuje od Stamenovog tradicionalnog sveta. Kada smo odgovorile na ta pitanja, postalo nam je jasno zašto je uradila to što je uradila. Imam osećaj da sam kroz rad sa Andrijanom i sama razrešila tu „misteriju“ i u potpunosti razumela i podržala njen izbor.

Na koji način se lik koji tumači Denis Murić nadovezuje na taj odnos?

Sa Denisom sam dugo želela da radim i Igor mi se učinio kao prava prilika. Iskreno, njegov lik mi je bio najteži za oblikovanje – dečak koji je kao sav svoj, ali istovremeno pod snažnim uticajem porodice i sredine, pa pravi pogrešne izbore. Denis ga je intuitivno razumeo i odigrao sve njegove slojeve, od nežnog i ranjivog do frustriranog dečka koji oseća pritisak malog mesta. On se nadovezuje kao još jedan segment tog društva koje se plaši onoga što ne razume.

Vaš vizuelni pristup oslanja se na intimnu, gotovo dokumentarističku kameru. Kako je tekla saradnja sa direktorkom fotografije Milicom Drakulić?

Mica me je zaista inspirisala svojim referencama i idejama. Od početka sam znala da želim intiman, gotovo dokumentaristički izraz kamere, a ona je već imala iskustvo rada na hibridnom dokumentarno-igranom filmu Banditi u potrazi za majkom, što mi je ulivalo poverenje. Iako se naš film vizuelno razlikuje od tog ostvarenja, njen senzibilitet za prirodno svetlo i nenametljivo kadriranje snažno se preneo i na Mačji krik. Posebno mi je značilo što mi je pokazala film The Rider rediteljke Chloé Zhao, koji me je oduševio svojom istovremenom intimnošću i vizuelnom snagom. Taj spoj dokumentarne neposrednosti i poetske slike bio nam je važna inspiracija u oblikovanju našeg filma.

Muzika u filmu jasno označava generacijski jaz – od kafanske tradicije do urbanog zvuka koji Milena sluša. Na koji način ste birali muzičke reference i šta one govore o identitetu likova?

U scenariju je Stamenov muzički ukus bio jasno definisan, on pripada tradicionalnom, kafanskom svetu u kojem se uz živu muziku obeležavaju svi važni trenuci. Muzika je kod njega deo identiteta i pripadanja zajednici. Kod Milene, međutim, nije postojala jasna muzička sugestija, pa smo je Andrijana i ja tražile na probama. Vrlo brzo smo osetile da bi Milena slušala trep muziku, i ta odluka nam je postala ključ za oblikovanje njenog lika. Igrom slučaja, snimateljka Milica Drakulić je radila spot za Relju Popovića i tako me uvela u njegovu muziku, koja mi je bila baš strava, ovako meni lično a i za lika Milene da sluša u filmu. Posebno pesma Omađijala, koju smo slušale na repeat dok smo obilazile lokacije. Ta pesma mi tačno oslikavala Milenu – njene snove, sistem vrednosti, želju za urbanijim životom i potrebu da pripada nekom drugačijem svetu od onog u kojem je odrasla.

Film se bavi roditeljstvom, brigom, ali i sistemskim propustima. Da li ste želeli da Mačji krik ima jasnu društvenu poruku ili ste pre svega težili ličnoj, intimnoj priči?

Krenula sam od intimne porodične drame, jer uvek polazim od likova – od toga ko su i kako okolnosti oblikuju njihovo ponašanje. U ovom slučaju, to su okolnosti sistema koji direktno utiče na njihove izbore i sudbine. 

Na kakve reakcije publike ste do sad nailazili, da li se publika u inostranstvu I domaća publika razlikuju? 

Reakcije su svuda bile emotivne. Gde god da smo prikazivali film, publika je snažno reagovala, jer se svi na neki način borimo sa birokratijom i sistemom koji nas guši. Mislim da su ljudi to prepoznali i ovde i u inostranstvu. Ipak, domaćoj publici je priča bliža, jer film direktno oslikava probleme našeg društva. Iz tog ugla mi se čini da su se ovde gledaoci još dublje povezali sa Stamenovom borbom i Mileninom željom za boljim uslovima i životom.

Gde Mačji krik zauzima mesto u vašem dosadašnjem autorskom radu i šta biste voleli da publika ponese sa sobom nakon gledanja filma?

Mačji krik je moj drugi igrani film i prvi koji sam snimila u Srbiji. Za mene je to bio potpuno neočekivan put i veliko iskustvo, na kojem sam zahvalna divnim i talentovanim glumcima i saradnicima sa kojima sam radila. Primećujem da posle dva filma ljudi već prepoznaju određenu nit u mom radu – intimne priče sa društvenom i socijalnom notom. To prihvatam, ali istovremeno želim da u budućim filmovima istražujem i neke nove prostore.

Volela bih da publika iz bioskopa ponese emociju i humanost koje film nosi, ali i veću svest o porodicama sa decom sa posebnim potrebama, koji u svojoj svakodnevici pokazuju ogromnu snagu i hrabrost.

Naslovna fotografija: Ema Berdnaž