Povodi za razgovor sa Otom Oltvanjijem u ovom trenutku mogu biti brojni ‒ jedan je od najpoznatijih i najplodonosnijih pisaca krimića u našoj zemlji (a onda i u regionu i šire), prošle godine je na prvom TrilerFestu za roman „Polje meduza” dobio nagradu „Zlatni triler”, koju mu je uručio čuveni Ju Nesbe, trenutno završava novi roman. No, ono o čemu želim da govorimo jeste njegova priča objavljena u knjizi „Beograd noir”. Zahvaljujući upornosti jednog drugog pisca, istraživačkog novinara i urednika Milorada Ivanovića, Beograd se našao na listi 120 svetskih gradova (treći iz istočne i centralne Evrope, posle Praga i Zagreba) koji imaju svoje „noir” izdanje u kultnom serijalu izdavačke kuće Akashic Books ‒ knjiga je u Americi objavljena 2020. godine, a prošle je prevedena kod nas. „Beograd noir” predstavlja zbirku priča u kojoj je naš Beli grad, koji je Momo Kapor nazvao „Njujorkom za siromašne”, glavni lik, a priču pod imenom „Ispod svega teče reka sete”, koja se dešava u Bloku 45, napisao je Oto. Pa da počnemo.
Oto Oltvanji – intervju:
BURO. Serijal izdavačke kuće Akashic Books posvećen „noirˮ portretima gradova i njihovim skrivenim slojevima obuhvata više od 120 gradova. Kada biste, pored Beograda, mogli da izaberete još jedan grad o kojem biste pisali, koji bi to bio i zašto?
Oto: Odmalena, otkad sam počeo ovim da se bavim, verovao sam da je snaga mašte najvažnija profesionalna deformacija koju pisac mora da poseduje. Zato mu i nije problem da priču smesti na Mars, u Srednju zemlju ili drugu dimenziju. U mojim pričama, u nekom trenutku mi je postalo važno da radnju smeštam samo u ona mesta koja sam fizički posetio, makar i neki grad kroz koji sam samo prošao. Bilo mi je neophodno da osetim mesto. Znate onu zanimljivu igru koju svako može da igra sa sobom? Top-pet gradova u kojima ste najviše puta spavali. Rezultati umeju da budu veoma zanimljivi. Donedavno sam više puta spavao u rodnoj Subotici nego u Beogradu, tako da je ona tu svakako neprikosnoveni kandidat broj jedan, ali ne samo zbog toga. Prema mom iskustvu, a vidim i nekih drugih pisaca, lakše je pisati o mestima bliskim srcu kad se jednom iz njih malo izmestite. Vodeći se tim kriterijumom, sigurno nije slučajno što je tvrdokorni noar roman koji sam upravo završio smešten upravo u taj grad.
BURO. U kojoj meri je Novi Beograd, mesto na kojem se odvija vaša priča, sličan Vojvodini, koliko Beogradu, a koliko je samo svoj?
Oto: Na stranu priča o tome zašto Vojvođani koji se dosele u Beograd često ostanu s ove strane reke. To je možda dobra tema za neku narednu priču. Ali Novi Beograd, a posebno Blokovi, gde živim od devedesetih, do sada su mi u romanima i kratkim pričama predstavljali toliko veliku inspiraciju da bih sada već njihov nemali broj mogao komotno da nazovem Blokovskim ciklusom i možda ih sakupim u neku tematsku zbirku. Trudio sam se da u prikazu mesta budem što realističniji, ali na kraju će se to uvek svesti na ličnu impresiju. Moji Blokovi su košnica, mesto sudara sudbina, na kom se i lepe i ružne stvari dešavaju naočigled svih, koji ih upravo zbog toga možda i ne primećuju. Stilizacija, dakle, ali i zrnce istine.
BURO. Vaša priča „Ispod svega teče reka seteˮ intrigira i zbog privatnog života glavnih junaka ‒ iako se sa tom temom susrećemo tek u fragmentima, ovaj detalj daje posebnu dubinu. Smatrate li da je taj deo priče važan u noir romanima?
Oto: Krimići su upućeni na zaplet možda najviše od svih žanrova, a zbog toga često pati karakterizacija. Noar je nešto drugo. U noaru zaplet proističe iz lika, iz njegovih tragičnih grešaka, moralnih dilema i raznoraznih malih ili velikih posrtanja. Pisac ovde oberučke prihvata tu prednost. U noaru ćete naći neke od najboljih studija karaktera koje je iznedrila književnost. Stiven King kaže da svako od nas poseduje istorijat, ali da on obično nije mnogo zanimljiv, i tu je verovatno u pravu. Ne moramo da znamo sve o svim likovima. Ali trudio sam se da ovi moji, radoznali penzioneri, imaju prošlost koja ih određuje, pogotovo zato što su stigli u fazu sunčane jeseni života, kad se često podvlače crte i prave finalni obračuni. Sve što urade u priči, urade zbog toga što misle da su nečega imali premalo ili previše u životu. Mogu da zamislim sebe da se ponašam tako kad dođem u te godine.
BURO. U jednoj rečenici vašeg junaka sabrani su strah, poraz i mirenje sa sudbinom: „Sve čega sam se u životu najviše bojao već mi se desilo.ˮ Da li je to, po vašem mišljenju, ključna emocija savremenog Beograda?
Oto: Nezahvalno je praviti slične prognoze, jedan sam od onih koji misle da uvek može gore, tako da ne želim da baksuziram. Ali u njegovoj novijoj i sasvim novoj istoriji, ovaj grad trpi udarce, krupne i česte. Od njih se umore i najveći borci. Moja dva glavna lika, naši stariji sugrađani, jesu umorni, ali i dalje ne odustaju.
Možda možemo malo da se ugledamo na njih.
BURO. Noir se tradicionalno vezuje za Ameriku tridesetih i četrdesetih godina. Šta se gubi, a šta dobija kada se noir preseli u postjugoslovenski, tranzicioni Beograd?
Oto: Mislim da se ne gubi ništa, a dobija mnogo. Svež ugao. Jedan potpuni novi ukus. Jedinstvena emocija. Čak i egzotika, što da ne. Mislim da to može da bude opojno i za domaće i za strane čitaoce. U svakom slučaju, ni krivi ni dužni, mislim da imamo jaku kartu u rukama. Od nas zavisi šta ćemo učiniti s njom.
BURO. U zbirci su rame uz rame domaći, regionalni i svetski autori. Da li vam je ta poliperspektivnost promenila način na koji vidite sopstvenu priču: kao ličnu ispovest ili kao deo šireg, globalnog mračnog mozaika?
Oto: Kad god me zovu da učestvujem u nekoj tematskoj antologiji, ako mi tema nije suviše lična pa ne mogu da biram (kao što je bio slučaj u antologiji posvećenoj Pekiću, na primer, gde sam naprosto morao da izaberem da pišem o „Besniluˮ jer mi je ta knjiga mnogo značila u mladosti, iako sam pretpostavio da će većina kolega pisati o njoj, a tako je i bilo), trudim se da osmislim pristup koji će mi omogućiti da se istovremeno izdvojim od ostalih i da se uklopim u opšti utisak. To, dakle, mora biti neki pomak, ali ne prevelik, ne eksperiment i namerno inaćenje koji će kvariti najšire jedinstvo sakupljenih vizija. Sad kad pogledam mesto ove priče u većoj celini, vidim da se uklopila bolje nego što sam mogao da se nadam. Istovremeno je opšta i lična, u pravilnoj meri. Koristi jedinstvene prednosti okruženja, ali se uklapa i u neke savremene tokove i preokupacije.
BURO. Mislite li da je Beograd danas više grad koji neumoljivo proizvodi zlo ili grad koji ga samo neumorno razotkriva?
Oto: Veliki sam pobornik ideje o gradu u književnosti kao liku koji je ravnopravan sa drugim ljudskim likovima (imali smo čak i ideje da je grad živi entitet za sebe) i svakako imamo veličanstvene primere do sada, gradova toliko ubedljivih u fikciji da ih ljudi mešaju sa pravim, ali to može da ide samo do određene granice. Gradovi su na kraju, kad se sve sabere i oduzme, ipak samo ljudi i vaše pitanje se zapravo odnosi na njih, na te ljude. Ako ljudi proizvode zlo, oni će na kraju morati da ga razotkriju ili snose neke druge posledice za njega. Potencijal i za jedno i za drugo postoji.
Polažem veliku nadu u iskupljenje.
BURO. Ako bi Beograd noar posedovao soundtrack, koji bi album ili pesma bili njegova kičma?
Oto: To bi moralo da bude nešto istovremeno pitko i teško, mračno i optimistično, otrežnjujuće i kontroverzno. Drugim rečima, glasam za neki album Discipline kičme. Lično bih voleo da je to „Nova iznenađenja za nova pokolenjaˮ, ali realnost je verovatno bliža prvencu „Sviđa mi se da ti ne bude prijatnoˮ.
BURO. Smatrate li da Beograd danas, uprkos tome što nudi gotovo neiscrpan materijal za noir, još uvek nosi u sebi grad o kakvom je pisao Momo Kapor, ili su ta dva pogleda postala nepomirljiva?
Oto: Nažalost, mislim da je, iz raznih razloga, od kojih većina upravo ima veze sa stalnim arhetipovima ovog žanra kao što su kriminal, korupcija, politika i nemar, Beograd danas praktično na konopcima. Ono što je dobro jeste to što uvek ima prostora za veličanstven povratak.
Možda u ovom trenutku ne izgleda tako, ali dok sudija ne izbroji do deset, svašta se još može desiti.
BURO. Zanimljivo je da prva priča koju ste napisali nije bila objavljena. Šta vas je u tom trenutku motivisalo da nastavite da se bavite pisanjem, da ne odustanete?
Oto: Kao i obično, imao sam ludačke sreće da su mi bile odbijene samo dve kratke priče, moja prva i moja druga, jedna u novosadskom Dnevniku, u ediciji X-100, druga u zagrebačkom Vjesniku, u naučnofantastičnom časopisu Sirius. Ta vrsta kaljenja čelika nije samo nužna već je pomalo i korisna. Ne znam kako bih reagovao da sam bio odbijen dvadeset, pedeset ili sto puta ‒ nekima od mojih omiljenih pisaca upravo se to i desilo i posle su bili bolji, ali taj prvi put, pa i drugi, nije me obeshrabrio ni za pedalj. Ne mogu trenutno da prizovem o čemu sam razmišljao, ali verovatno se radilo o onom slučaju šta zna dete šta je odbijena priča. Zasukao sam rukave i spremio nove prazne stranice, ovaj put čitav paket njih, jer je sledeći bio roman, a taj već jeste bio prihvaćen, i to u istom onom Dnevniku. U tom smislu se osećam povlašćeno. Kriva učenja pre objavljivanja bila mi je kratka, ali se zato usput nikad nije prekinula. Bar se nadam da nije, čak ni nakon što sam nastavio da objavljujem.
BURO. Jeste li pasionirani čitalac i kada ste zavoleli čitanje?
Oto: Prvo sam i iznad svega čitalac. Mislim da drugačije ne možete da budete pisac. U onoj mitskoj situaciji, duh iz lampe, Sfinga ili bondovski negativac vam daje da birate između čitanja i pisanja, a vi morate da izaberete samo jedno, tu praktično nema drugog ishoda. Bilo bi plakanja i velike duševne boli, ali pisac bez čitanja praktično ionako više nije pisac. Pre sto godina, zavoleo sam čitanje preko stripova, dok nisam ni znao da čitam. To je bila dobra inicijacija za kasnijeg pisca, mada to tada nisam mogao ni da pretpostavim, jer treniraš maštu na jedan poseban način: sve sam priče uglavljivao u neku svoju predstavu o tome šta se tu zapravo dešava. Nekada je bila verna istini, a nekada nešto sasvim drugačije. Imao sam usput razne čitalačke faze i čak imam neke knjige koje pamtim iz raznih životnih kriza jer su me bukvalno spasle. Trenutno sam u fazi da u slobodno vreme biram čitanje pre nego bilo koju drugu aktivnost, a u njemu uživam više nego u bilo kom periodu do sada.
BURO. Nosite li uvek i svuda neku knjigu sa sobom?
Oto: Ne samo da je nosim već ih na kraća putovanja nosim nekoliko, a na duža i više od nekoliko. Ne znam za koju ću biti raspoložen u kojim klimatskim uslovima i na kom meridijanu. Jedan jedini put kad to nisam uradio, na jednom dalekom putovanju, misleći, pogrešno, da ću je kupiti na odredištu, gorko sam zažalio i to nikad nisam preboleo niti zaboravio. A tu su uvek i knjige koje nosim u telefonu, ne smem da vam kažem koliko (više desetina). Za svaki slučaj. Unose mi mir, samo što znam da su tu. A nemali broj puta su mi se našle u špicu, čekaonici ili bilo kojoj drugoj prilici kad treba da ubijete sat ili dva.
BURO. Danas ste poznati kao pisac krimića, a i sami ste otkrili da ste u početku mešali žanrove, odnosno da su vas klasifikovali u multižanrovsku književnost sa elementima horora, naučne fantastike i misterije. Kako i zašto ste se odlučili za čist žanr? I postoji li uopšte književnost koja može biti „čist žanrˮ?
Oto: Za mene žanr nikada nije predstavljao ograničenje, više polazište, odakle posle mogu da se granam. Ograda igrališta koju uvek mogu kasnije da preskočim, ako poželim. Dugo sam mislio da želim da budem virtuoz u kuvanju kotlića. S vremenom sam shvatio da nema ničeg lošeg u spremanju starog dobrog odreska. Ili sam možda samo sazreo za tako nešto. Da ostanemo na kulinarskim paralelama, to vam je kao kad na kiosku brze hrane ne uzmete sve ponuđene priloge, jer svi zajedno ubiju ukus, već birate samo jedan ili najviše dva. To se na kraju završi tako što posle više ne uzimate nijedan, verujete čistoj esenciji jela. Kad sam pre desetak godina shvatio da želim da se oprobam u čistom krimiću ‒ nešto što nisam radio od one prve neobjavljene priče ‒ to je imalo snagu religioznog otkrovenja. Osetio sam istovremeno ogromno uzbuđenje i oslobođenje od tereta za koji nisam ni znao da ga nosim. I to osećanje me još nije napustilo.
Naravno, nadahnuto napisan čist žanr uvek ima potencijal da ispadne nešto više od toga.
BURO. Mnogi se slažu u tome da kod nas fali dobre žanrovske književnosti, te da se mahom piše autofikcija. Šta vi mislite: šta treba dodati, oduzeti, poboljšati?
Oto: To je, srećom, počelo da se menja nabolje, makar kad je u pitanju žanr, konkretno u slučaju krimića i trilera. I po kvantitetu, i po kvalitetu. Druga sreća je što u književnosti uvek ima dovoljno mesta i za ispovednu, i za žanrovsku, i za svaku drugu književnost. Niko od nas ne mora tu da se tiska. I uvek možemo da „pozajmimoˮ ponešto jedni od drugih.
BURO. Ko je, po vašem mišljenju, najbolji pisac krimića ikada?
Oto: Moram da kažem Rejmond Čendler. Kad sam imao šesnaest godina, u trenutku kad sam već pročitao tonu ne preterano ambicioznih krimića, potpuno mi je neočekivano pokazao da svaki pisac može da bude i pesnik, pa čak i pisac krimića. Međutim, tu moram da dodam jednu ogradu: iako definitivno ne bi postojao bez Čendlera, iskreno verujem da je nakon njega Ros Makdonald pomerio granice kriminalističkog romana još dalje. I to mnogo dalje.
BURO. Ko su regionalni pisci koje volite da čitate?
Oto: Neprestano me oduševljavaju Jurica Pavičić, Olja Savičević Ivančević i Želimir Periš. Pročitao sam skoro sva prozna dela Borisa Dežulovića, ostao mi je novi roman, koji sam nabavio. Volim šta Damir Karakaš radi sa stilom. Mislim da na ovom svetu nema mnogo boljih pisaca kratke priče od Nevena Ušumovića.
BURO. Da li ste upoznavali pisce koje ste prevodili, u smislu ‒ jeste li osećali potrebu da ih demistifikujete?
Oto: Nisam još imao prilike nijednog da upoznam lično. Sa nekima od njih sam se dopisivao. Ali u poslednje vreme su počele da mi se dešavaju toliko lude stvari da me ne bi iznenadilo ni da se u dogledno vreme sretnem uživo s nekim od njih. Kad prevodite omiljene pisce, umesto da ih samo čitate, zalazite mnogo dublje u njihov unutrašnji svet. Nekad se razočarate kad rastavite igračku, nekad vidite da ta igračka radi protivno svakoj logici, na neki neobjašnjiv magijski pogon. Ali kad god mogu, izbegavam da upoznajem idole. Neka ostanu tamo gde jesu. Prilično visoko.
BURO. Da li i dalje, nakon pisanja na pisaćoj mašini i računaru, pišete rukom? U kakvo „magijsko stanjeˮ vas uvodi pisanje rukom, a što ne mogu ni tastatura ni mašina?
Oto: Zatvorio se pun krug, izgleda. Poslednji put sam prvu verziju teksta pisao rukom ranih devedesetih. U međuvremenu su se desile sve moguće novotarije, i moje prihvatanje njih, ali tokom pisanja prethodnog romana spontano sam se vratio olovci i svesci. Dopalo mi se ono što se desilo. Lakše i tečnije tako donosim misli na ovaj svet nego dok se za tastaturom igram večitog piši-briši. Ponovio sam to za novi roman i izgleda da nije bio izolovani slučaj.
BURO. Na čemu sada radite?
Oto: Tešem, klešem, seckam i lickam nedavno završeni rukopis. Biće to drugi roman o mom junaku Skeptiku, istovremeno sličan prethodnom i veoma drugačiji. Odnosi mi sve vreme, pažnju i energiju.
BURO. Šta trenutno čitate?
Oto: U poslednje vreme čitam nekoliko knjiga istovremeno. Kao mnogo mlađem to mi je bilo nezamislivo, ali, eto, do toga je došlo. Ubrzalo se vreme. Zaista je kao u onoj staroj dobroj: mnogo je knjiga, tako malo vremena. Tu je nemoguće pobediti, ali volim da bijem unapred izgubljene bitke. Trenutno mi na polici između gramofona i zvučnika stoje započete knjige pisaca kao što su Martin Kruz Smit, koji nas je nedavno napustio, a poznat je po serijalu o moskovskom inspektoru Arkadiju Renku, ali su mi njegove druge, neserijske knjige možda još bolje; Toni Hilerman, slavan po indijanskom policijskom paru Liphorn-Či; i Čarls Mekeri i Henri Porter, američki i britanski naslednik velikog Džona le Karea, dvojica najboljih pisca na svetu za koje niko nije čuo. Njih četvoricu sam na smenu čitao tokom čitave prethodne godine i nisam mogao da se načudim koliko su dobri.
Fotografije: Vulkan Promo, Privatni album