Nastavak pisanja drugim sredstvima

Paradoks jezika mogao bi se izraziti na sledeći način: jezik teži jednoznačnosti, ali nužno proizvodi višeznačnost. Drugim rečima (sledi dvostruki paradoks): želim da me drugi razume onako kako razumem samoga sebe, ali ispostavlja se da ni samoga sebe ne razumem onako kako bih želeo da me drugi razume. Za tu zbrku kriv je jezik. U jezičkom gestu – bilo da govorim, bilo da pišem – samoga sebe izlažem čitanju i mnoštvu tumačenja koja razlažu jedinstvo misli i bića, koja napadaju onaj čuveni identitet kojeg se, iz nejasnih razloga, držimo čvrsto i s ponosom. Lako je uspostaviti istost mišljenja i bića, ono cogito ergo sum, sve dok taj cogito, to mišljenje, držim duboko u sebi. Čim, međutim, otvorim usta ne bih li svoje mišljenje podelio s nekim, ili, još gore, pokušam da ga stavim na papir, pojavljuju se viškovi i manjkovi, te sam prinuđen da stalno ispravljam samoga sebe, da peglam nesporazume, da dopisujem prvobitni tekst, da brišem i iznova pišem, da objašnjavam ono što sam (u stvari) hteo da kažem, da usložnjavam ono što se činilo jednostavnim. Pisanje je ono što unosi razliku u identitet zato što me pisanje izlaže pogledu drugog. Šta god da kažem, napišem ili uradim, postajem tekst koji se nudi drugima na čitanje. 

Stepenik prvi (čista misao i prljavi jezik) 

Čistota mog mišljenja upada u nečistotu jezika kao bistra voda kad se prospe u debeo sloj prašine i napravi žitku smesu (blato) koja će, ako ne požurim, da se stvrdne pred ugašenim pogledom sagovornika („tupilo od nekuženja”, rekao bi najslavniji junak Viktora Ivančića, Robi K). Zbog toga hitam da se ispravim: „nisam to hteo da kažem”, kažem i krećem iz početka, ali ako nisam to hteo da kažem, zašto sam to ipak kazao? Skloni smo, u sličnim slučajevima, zaključiti da je do nekuženja došlo zbog toga što je naš sagovornik, naprosto, glup. Ali primećujemo i da nas jezik ne sluša. Mišljenje i jezik kao da su u raskoraku, kao da sam mišljenju samim činom govora na nos natakao naočare s prevelikom dioptrijom, pa je sve mutno, nejasno i loše. Telepatija bi, utoliko, kao mistična sposobnost, bila prenošenje misli bez posredovanja jezika. Ali to nije moguće. Jezik nije tek sluga mišljenja (kao što su, recimo, srpski tabloidi sluge vrhovnog bića). Jezik nije puki instrument, proteza, most ili prenosnik mojih misli nekome drugom, već upravo ono što mišljenje čini mišljenjem: kako mogu da znam da drugi misli dok ne kaže šta misli? I eto novog paradoksa: ako jezik nije tek sredstvo za prenošenje informacija – a ako se mašimo romana Svetislava Basare ili Ive Andrića jasno je da nije – ako je jezik suština mišljenja, onda jezik uslovljava mišljenje. (A verovali smo, u svojoj prirodnosti, da prvo dolazi mišljenje, da mi nešto, kao, muljamo po sopstvenoj glavi, pa to muljanje nekako, jezikom, gurnemo u svet.) 

Stepenik drugi (čitanje misli) 

Fraza „čitam ti misli” znači, u stvari, „tumačim ono što si rekao ili napisao”. Jer, čitanje je pisanje nastavljeno drugim sredstvima. Pišem da bih svetu dao značenje, a čitam da bih ta značenja umnožio. Otud zastrašujuće pitanje: da li uopšte razumem sebe ako ne uspevam bistrinu mišljenja da sačuvam u (prokletom) jeziku, ako mi se misao raspadne kad progovorim, ako mi se htenje i govor sapliću jedno o drugo? Hteo ja to ili ne, jezik me vraća sebi jer je, po svojoj prirodi, refleksivan: kada govorim ili pišem uvek znam da govorim ili pišem (što, da ne bude zabune, ne znači nužno i da znam šta govorim ili pišem). Otud u pravu postoji razlikovanje između predumišljaja i slučajnosti: zločin s predumišljajem znači zločin počinjen s namerom, sa svešću, sa znanjem o tome da sam ga počinio, dok zločin bez predumišljaja znači da sam ga počinio slučajno, bez namere, htenja i znanja. Znanje, dakle, podrazumeva samosvest. 

U jednoj zabavnoj formulaciji može se reći i ovako: znam samo ako znam da znam.

Ako govorim a ne znam šta govorim, onda je to buncanje. Jezik se vraća sebi onako kako se hrana vraća u želudac (jezik pati od neizlečivog gastroezofagijalnog refluksa). Pokušaj da ispoljim misao, da je sažvaćem, ispljunem, povratim, uobličim, artikulišem, suočava me s viškom značenja: nisam hteo da kažem to što je sagovornik učitao u moje reči; ili me suočava s manjkom značenja: nešto sam drugo hteo da kažem, a ne ovo što sam izgovorio, ili napisao. Ima li, utoliko, razlike između mišljenja i jezika? 

Šta drugi misli mogu da znam samo ako on govori ili piše (daje znake). Šta ja mislim mogu da znam samo ako progovorim ili propišem. Mišljenje koje se ne ispoljava nije ništa, a u međuvremenu do mile volje mogu, u svojim nesanicama, po glavi da prevrćem šta god mi padne na pamet (s predumišljajem ili bez njega). To se ne računa dok nije rečeno, zapisano i, što je najvažnije, pročitano (ili, nullum crimen sine lege scripta, nema zločina bez zakona koji taj zločin upisuje u zločine). 

Stepenik treći (čitanje iskustva) 

Kao noćna mora prati me pitanje s časova srpskog: šta je pisac hteo da kaže? Ali kako mogu znati šta je pisac hteo da kaže? (Otkud znam šta je bilo ko hteo da kaže?) Znam jedino šta je rekao. Besmisleno je pitati šta je Prust hteo da kaže na tri hiljade stranica Potrage za izgubljenim vremenom: valjda je rekao to što je hteo. Čitajući tragam ne za piščevim htenjem, ili njegovom namerom, već za značenjem onoga što je napisao, ali kako je jezik višeznačan, ne postoji samo jedno, istinito čitanje (u suprotnom bi sva ostala čitanja bila pogrešna i ne bi bilo potrebe za tumačenjem). 

Može se reći i ovako: višeznačnost jezika upućuje na složenost iskustva u onoj meri u kojoj iskustvo (računajući i iskustvo mišljenja) zahvatamo i prenosimo jezikom. Ili: iskustvo postaje iskustvom samo u onoj meri u kojoj postaje zajedničko, samo u onoj meri u kojoj se deli, samo tamo, dakle, gde postoji jezička zajednica koja iskustvu daje oblik. Ali ako svako od nas nosi iskustvo sopstvenog iskustva onako kako svako od nas nosi iskustvo sopstvenog mišljenja, kako je moguće da jezik konstituiše iskustvo? Odgovor je neobično čist: iskustvo bez jezika nije drugo do gomila vremena i slika koje ostaju zarobljene u pukoj subjektivnosti: prvi poljubac, prvi seks, prva smrt, prva tuga i prvo putovanje, strast ili samoća postoje samo za nas, za našu subjektivnost, ukoliko se ne oblikuju u jeziku. No, to nije sporno. „Prethodno” ne znači prethodno u vremenu, već prethodno po važnosti. Tek s jezikom iskustvo dobija značenje, a čitanje (ili tumačenje) značenja konstituiše zajedničko iskustvo, dakle ono što se prenosi. Otud snažna potreba da podelimo iskustvo putovanja, bola, bolesti, tuge, ili sreće…, ali jezik, da ponovimo, nije puki prenosnik, on nije proteza ili prikolica u koju može da stane više stvari nego u gepek, već ono što iskustvo čini iskustvom. Filozofi bi rekli da je jezik biće našeg iskustva. 

Stepenik četvrti (čitanje teksta) 

Čitanje knjiga, ili čitanje proze sveta, nije drugo do umnožavanje značenja i produbljivanje nesporazuma u onoj meri u kojoj ne postoji unapred propisano (jedno) ispravno čitanje. Zbog toga je čitanje nastavak pisanja drugim sredstvima. Ulančavanje i proizvođenje značenja, motiva, asocijacija, igra prepoznavanja i ponovnog skrivanja, pluralizovanje iskustva i razgrađivanje identiteta, to je čitanje. Pisac je, naravno, imao neke ideje, ali kada je tekst pustio u život – kao roditelj koji je dete ispratio u svet – on više za tekst ne odgovara i postaje samo još jedan čitalac: njegovo tumačenje nije povlašćeno ni na koji način. U čitanju ne postoji tutor. Vodiča može biti, kao Vergilije što je vodio Dantea kroz pakao, ali značenja ćemo, kao čitaoci, pre ili kasnije, početi da proizvodimo sami. 

Fotografija: Profimedia