Mihajlo Vasiljević: Pisanje je najiskreniji razgovor sa samim sobom

Na domaćoj književnoj sceni postoji nova, mlada generacija autora koja ne beži od teških tema, već im se suprotstavlja i pretvara u svojevrsnu lično-kolektivnu ispovest. Među njima je i Mihajlo Vasiljević, pisac i pesnik čiji je opus između poezije i proze, intimnih ispovesti kao i društveno angažovanih tema. Još od svog prvog romana „U prolazu”, pa preko „Dijagnoza“, „Ogoljen”, „Sečivo” i drugih naslova, Mihajlo je postao prepoznatljiv autorski glas koji je skoro uvek direktan, a emotivan i surovu stvarnost nam ne prikazuje kroz roze naočare. U njegovim delima susrećemo se sa temama kao što su ljubav, gubitak, mentalno zdravlje, usamljenost, odnosi i sve te teme našle su put do velikog broja čitalaca, naročito kod mlađe generacije, koja zasigurno mnogo otvorenije govori o ansioznosti, pritiscima i potrazi sa sopstvenim mestom u ovom svetu. A da njegova posvećenost književnosti nije isključivo pisanje, govori nam i činjenica da je prošle godine pokrenuo i sopstvenu izdavačku kuću i time ostvario svoj san. Njegova izdavačka kuća ovih dana proslavila je prvi rođendan.

Naslov njegove najnovije knjige „Kako da prevarim smrt?” zvuči kao pitanje na koje svi mi potajno tražimo odgovor. Međutim, Mihajlo ne pokušava da ga pronađe, umesto toga, on kroz pisanje poezije i kratke proze istražuje ono što život čini vrednim, uprkos njegovoj prolaznosti. Ova knjiga nije priča o smrti, već pre svega o životu i svemu što ga čini tako krhkim i dragocenim. Iskrena, sirova i emotivna ova knjiga nas podseća da u trenucima kada nam se čini da smo sami, upravo književnost može postati mesto razumevanja i utehe. Razgovaramo sa Mihajlom o njegovoj novoj knjizi, o pisanju, inspiraciji, izazovima, odnosu prema životu i smrti, ali i o tome zašto veruje da iskrenost i dalje ima najveću snagu.

Mihajlo, tvoja književnost često nastaje iz vrlo ličnih osećanja. Koliko je teško biti toliko otvoren pred čitaocima?


– Tokom pisanja, ni ne razmišljam da će to neko čitati. Meni je pisanje psihoterapija i analiza sopstvenog psihičkog stanja. Nekad, tek nakon pisanja neke pesme, zapravo shvatim šta je to što me je mučilo. Šta se to kao trn zabilo tu negde u podsvesti, pa je sada isplivalo na površinu. Tek, kada dođe momenat uređivanja zbirke, shvatim, to će neko čitati. Tada osetim tu neku teskobu i biram, šta ću dozvoliti da ostane u zbirci, a šta će ipak ostati da čuči negde zapisano. Nije lako, ali, mislim da je važno, jer možda baš ta neka naša borba, nekome znači, jer prolazi kroz isto.

Naslov „Kako da prevarim smrt?” odmah privlači pažnju. Šta za tebe zapravo znači „prevariti smrt“? I kako je nastala ova knjiga?


- Ova zbirka je nastala kao moj beg od činjenice da mi je u februaru preminula baka. Pardon, nju je ubio loš zdravstveni sistem. Nisam mogao da smestim tu tugu nigde, niti da je obradim, pa sam se nosio sa bolom na najbolji mogući način koji znam – a to je pisanje. Ali ne, ova knjiga nije o tome kako mi je umrla baba. Ove govorim o svakodnevnici u kojoj preživljavamo, a ne živimo. Ni sam ne znam šta za mene znači prevariti smrt, to je više neko retoričko pitanje, koje postavljam, kako sebi, tako i svakom čitaocu.

U novoj knjizi govoriš o anksioznosti, umoru i svakodnevnim borbama. Da li ti je pisanje pomoglo da ih bolje razumeš ili preživiš?


– Pa, i dalje ne razumem sve to o čemu sam pisao u ovoj knjizi, tačnije, ne mogu baš za sve da prhvatim da je to zaista stvarno koju živimo svakodnevno. Ali da, pomoglo mi je da ih preživim, da izbacim sve te teskobe koje su mi čučale na grlu, srcu, u duši… Bilo je nekako isceljujuće pisati ovu zbirku.

Čitaoci često kažu da se pronalaze u tvojim tekstovima. Da li razmišljaš o njima dok pišeš ili knjigu uvek pišeš prvenstveno za sebe/zbog sebe?


- Sve zavisi kakvo delo pišem. Poeziju pišem isključivo zbog sebe i za sebe i tada ne razmišljam kako će to bilo kome zvučati. Naravno, kada dođe momenat uređivanja, tada se to malo koriguje, ali ne opterećujem se mnogo sa tim. Pogotovo, jer ja još rastem i sazrevam kao autor i svaka knjiga je drugačija. To je za poeziju, ali, kada pričamo o prozi, tada mi je važno kako će čitaoc to doživeti, tu više merim reči. I ne, nije mi drago kada to često čujem da se pronalaze, jer ko god je čitao bilo šta moje, zna da je to ili surovo realno ili veoma tužno. Neki kažu i patetično, ali, to je već na svakom čitaocu da oceni. Drago mi je, ako mi kažu da im je bilo lakše nakon čitanja. To volim da čujem.

Možemo reći da je tvoj stil direktan, bez ulepšavanja stvarnosti. Misliš li da danas ljudi, više nego ikad, upravo traže takvu iskrenost u književnosti?


– Pišem u sadašnjosti o sadašnjosti – samim tim, moji junaci se izražavaju na način na koji se ljudi koji sada žive izražavaju. Često sam dobijao kritike na konto toga, ali, isto tako, upravo zbog toga veliki broj mladih koji možda i nisu ljubitelji čitanja, su došli do mojih knjiga. Zatim ih pročitali, pronašli se, povezali sa juancima i nakon mojih knjiga, počeli su i da čitaju neke druge autore. Što je meni najveća pohvala. I na osnovu toga, rekao bih, da ljudi traže iskrenost i traže prepoznavanje. A to upravo donosi direktnost bez rozikastih naočara.

Kroz dosadašnje knjige možemo pratiti i tvoj lični razvoj. Šta bi rekao da je najveća razlika između Mihajla koji je napisao „U prolazu” i autora koji danas potpisuje „Kako da prevarim smrt?”


- Za početak, između te dve knjige prošlo je 13 godina. I ne samo što je prošlo toliko, nego su se u tih 13 godina godina desile veoma važne stvari koje su promenile mene. Studiranje, odlazak u drugi grad, pa zatim i u treći. Prvi posao, zapravo, prvo pravo suočavanje sa realnošću i „odraslim životom”. Sve to, je izmenilo mene kao ličnost, ali i kao autora. Pišem drugačije, o drugačijim temama. Nisu mi više važne iste stvari. Dozvolio sam sebi da me vreme promeni, a u uvodu za prvi roman, to sam predstavio kao nešto što ne bi smelo da se desi.

Osnovao si i sopstvenu izdavačku kuću. Koliko ti je važno da, osim kao autor, doprineseš i razvoju domaće književne scene?


- Uf, pa to je veoma škakljivo pitanje. Ja nisam deo domaće književne scene na način na koji su to neki drugi autori. Svoj put do čitalaca dobio sam kroz mreže i na neki način sam prevario mlađu publiku. Podvalio sam im ljubavne stihove, citaite ili deliće mojih pesama i „navukao” ih na to. A onda, kada pročitaju zbirke ili romane, dobiju teme o kojima možda inače ne bi čitali. To je ono što želim da bude moj doprinos, da mladi, a i stariji, čitaju o tabu temama o kojima možda svesno i sa namerom inače ne bi čitali. Svakako, imam plan da se izdavačka kuća proširi i da ne budem njen jedini autor, ali polako. Što se tiče domaće scene, nadam se da će ona malo više pisati o sadašnjosti, o problemima trenutne omladine, a malo manje pričati o ratu, jer je meni više muka istih autora, istih izdavača koji prepredaju o prošlosti dok nam se sadašnjost i budućnost raspadaju.

Postoji li neka reakcija čitaoca koju nikada nećeš zaboraviti?


- Mnogo ih je, ali bih izdvojio jedan susret na sajmu. Susret sa Belmom iz Tutina pre tri godine, gde sam trčao sa sajma na snimanje neke emisije i u toj masi, ona me spazila i zaustavila i obradovala se što me srela, ali i rastužila jer idem sa sajma. Posle smo se ipak našli na sajmu, jedva je uspela da stigne da se slikamo i vidimo, jer znamo svi, da dolazak sa školom na sajam podrazumeva 2 sata na sajmu i odlazak u tržni centar, pa su i oni koji žele da ga posete u miru, ograničeni. Taj susret, to njeno uzbuđenje, nikada neću zaboraviti. Ovo je samo prva stvar koja mi je pala na pamet.

Kada bi morao da izdvojiš jednu pesmu/priču iz nove knjige koju bi voleo da svaki čitalac ponese sa sobom, koja bi ona bila?


- Ne bih mogao da izaberem, ali neka to budu poslednje 2 rečenice u zbirci. Iz kratke priče 15. mart.

Radiš li na nečemu novom? Možemo li da očekujemo ponovo neki roman?


– Trenutno radim na nastavku romana Sečivo. U Sečivu, glavni junaci su bili Vuk i Nevena i pratili smo pored njih i njihove prijatelje. Ovaj put, pričam priču iz 4 ugla: Vuk, Nevena, Dona i Aljoša. Navigiranje života u sadašnjici u tridesetim godinama. Plan je da izađe na Beogradskom sajmu knjiga u oktobru. Pored toga, pišem i zbirku kratkih priča, ali ne sa istim temama kao što je to u pitanju sa zbirkom Kako da prevarim smrt? Nešto malo drugačije, ali to je tek u prvobitnoj fazi nastanka, bez ikakvog razmišljanja o celini, objavljivanju i slično.

Šta danas za tebe predstavlja nadu u životu, ali i u književnosti?


- Sve zavisi od dana. Nekad je nemam. Nekad sam toliko pesimističan da mi je sve izgubilo bilo kakav smisao, a onda, postoje i drugi dani, kada shvatim, da možda taj gubitak nadi znači da su svi ti loši ljudi pobedili. Tada, kada me to saznanje uhvatim, proradi bes i ne želim da im dopustim pobedu. Za mene je nada – verovanje da ipak nešto vredi i da će biti bolje. Što se tiče knjižvenosti, nada su mi ljudi koji pišu iz srca, o temama o kojima nije lako, ni možda čak pametno pisati, ali ne boje se da svoj glas daju upravo takvim temama. Nada su mi Ognjenka Lakićević i Tamara Kučan. Njihova dela i teme kojima se bave i svi ljudi koji nakon čitanja tih knjiga budu bar malo drugačiji nego pre čitanja istih.

Za kraj, kroz mali leksikon preporuka: koji film, seriju ili predstavu nam preporučuješ, koju knjigu trenutno čitaš (ili joj se uvek vraćaš) i šta slušaš ovih dana?


- Ovih dana ne gasim album prvi album Jakova Jozinovića i dve nove pesme Gracie Abrams – Look at my Life i Hit the Wall. Pored toga, sve više me privlači Noah Kahan i i album The Great Divide. Što se tiče knjiga, zbog obaveza i pisanja ne čitam koliko bih želeo, ali ono što me oduševilo ove godine su knjige: Ja, koja nikad nisam poznala čoveka, Ognjenkina nova zbirka Zamalo me je oteo mrak i Malibu u Plamenu. A za film – obavezno Voicemalls for Issabele – romcom kakav davno nije snimljen! Sve moguće preporuke.

Fotografije: Privatna arhiva