Pred beogradski koncert, s Džos Stoun smo razgovarali o osvajanju slobode
Glas koji može sve.
Povezano
Džos Stoun ne pristaje na kompromise. Poznata po svom moćnom vokalu, koji ju je proslavio već u tinejdžerskim godinama, umetnica se izborila za svoju slobodu – odrekavši se ugovora s velikim izdavačkim kućama i masovne popularnosti, zapravo je osvojila slavu kakvu je oduvek priželjkivala: mogućnost da snima muziku kakvu želi, da eksperimentiše, putuje svetom šireći svoju energiju, kao i da zasnuje porodicu. Iznad svega, da živi u miru.
I to smo odmah osetili u razgovoru s Džos pred njen beogradski nastup. Džos će održati koncert u Luci Beograd 22. jula 2026. u organizaciji producentske kuće Long Play. Soul & R&B pevačica i kantautorka vratiće se u Srbiju 10 godina posle čuvenog nastupa na zatvaranju festivala Nišvil 2016.
Njena karijera je duga i eklektična, ali kroz sve faze i albume, Džos je ostala verna sebi i tačno je znala šta želi da postigne svojom umetnošću. Proslavila se sa samo 16 godina. Njen duboki, soul vokal šokirao je i oduševio kritičare koji nisu očekivali takav glas od tinejdžerke iz engleske provincije.
Postala je jedna od najprodavanijih britanskih umetnica 2000-ih. Sarađivala je sa legendama kao što su Džejms Braun, Mik Džeger (u projektu SuperHeavy), Prins i Džef Bek. Osvojila je Gremi i Brit nagrade. Nakon sukoba sa izdavačkom kućom EMI oko kreativne kontrole, osnovala je sopstvenu etiketu Stone’d Records. Između 2014. i 2019. godine, Džos je uspešno realizovala misiju da održi koncert u bukvalno svakoj zemlji na svetu (uključujući i svirke u Siriji i Severnoj Koreji).
O svemu tome smo proćaskali s pevačicom čiji se glas tako lako i moćno prilagođava različitim žanrovima, uvek zadržavajući svu svoju raskoš, koju jedva čekamo da doživimo i uživo.
Džos Stoun: Intervju za BURO. pred koncert u Luci Beograd
Nakon ogromne turneje po čitavom svetu, opredelila si se za akustične koncerte kroz Less is More turneju – a šta može da očekuje publika u Beogradu?
Na Less is More turneji, sedela sam, nije bilo bubnjeva ni duvačkih instrumenata, sve je bilo svedeno i intimno – a moj nastup u Beogradu biće sve suprotno od toga. Imaću ceo bend, razne instrumente, tri prateća vokala, bubnjeve, neverovatan lighting show. Biće prelepo, ali definitivno više za plesanje.
Kakvi nastupi tebi više prijaju?
Nekada mi je zabavnije da imam energičniji nastup, ali je takođe veoma umirujuće kad nastupam akustično. Obe vrste nastupa imaju svojih prednosti, sve zavisi od toga vam je u tom trenutku života potrebnije kada dođete na koncert – šta je vašoj duši potrebno.
Ja sam tu da vam prenesem ono što sama osećam i nadam se da će i drugi to osetiti sa mnom.
Less is More turneju sam radila jer sam bila trudna i nisam mogla previše da skačem okolo, pa sam se opredelila za smireniji nastup. I to je savršeno funkcionisalo, ljudima se toliko dopalo da smo nastavili s takvim nastupima i posle moje trudnoće. Ali, onda postane dosadno, pa morate da se razmrdate, uradite nešto drugačije.
Kad smo kod toga, slušali smo te u brojnim žanrovima – od soula do regea – a postoji li nešto što bi tek volela da probaš?
Obožavam sve te žanrove i sve bih opet snimala, posebno rege, to mi se najviše dopalo, bio je tako dobar vibe. Ali sada želim da snimam disko muziku, upravo zato će moj nastup biti energičan. Postavili smo ton obradama disko pesama, a onda ću izvesti i nekoliko novih pesama, koje nisu završene, jer sam usred pisanja, ali volim da vidim kako ljudi reaguju. U oktobru ćemo snimiti album. Posle toga, moraću da smislim opet nešto novo!
U jednom intervjuu si rekla kako misliš da su pesme „samo misli praćene melodijom“ – gde, nakon svih ovih godina, prepoznaješ najveću promenu kod sebe kao kantautorke?
Sada imam više samopouzdanja. Dugo vremena sam verovala da ne umem da napišem pesmu. Mislim da sam bila uplašena, i da sam na pisanje pesama gledala kao na nešto neverovatno. Još uvek ne mislim da sam dobra kantautorka, ne bih rekla da mi pisanje pesama dobro ide, mislim da ljudi ne misle o meni kao o kantautorki, već o nekome ko je iskren i ima dobar glas. Zato sam kantautore uvek stavljala na pijedastal, misleći da ja to ne umem. To su bile moje velike nesigurnosti.
Ali sada shvatam da to nije toliko teško, samo treba da govorim o onome što mi je na umu i da svoje misli uskladim s melodijama. Šta je uopšte dobra ili loša pesma? Sve to zavisi od različitih mišljenja.
Sada se osećam slobodnije, i sve mi je lakše kad ne osuđujem samu sebe.
Kako izgleda tvoj kreativni proces – da li počinješ od teksta ili melodije?
Uglavnom počinjem od melodije. Nekad mi i reči i melodija dolaze u isto vreme. Ali lično volim kada imam muziku s kojom mogu da radim. Ponekad radim bez muzike, pa ona dođe posle, ali kada se to dogodi, uglavnom mi promeni početnu zamisao – čujem u glavi nešto što ne mogu da odsviram, pa moram da zamolim nekog da to učini, a onda to ispadne iritirajuće, jer shvatim da nije tako zvučalo u mojoj glavi. Zato uvek sačekam muziku, koju mi šalje moj prijatelj, pa ja na osnovu toga pišem, ili se sastanemo, ili ja sama uzmem gitaru. Onda tekst pesme postane jasniji. Pesme su uvek tu, samo treba biti otvorenog uma kako bi ih „zgrabio”.
Baš mi se dopalo to što si izjavila da ne voliš slavu i milione – kada danas pogledaš unazad, kako gledaš na svoju odluku da raskineš ugovor s velikom izdavačkom kućom?
Kada pogledam unazad, ponosna sam na sebe. Zauzela sam se za sebe – ponosna sam zbog činjenice da sam već tada znala šta mi se sviđa, a šta mi se ne sviđa. To zvuči prosto, ali primećujem da ljudi nisu uvek svesni toga šta ih čini srećnim, a šta ih čini tužnim – jer ih niko nije naučio da o tome razmišljaju i da to analiziraju.
Imam sreće, jer su moji mama i tata misećli ljudi i želeli su o svemu da pričaju sa mnom. Vodili smo razgovore na bilo koju temu: o politici, fudbalu, slikarstvu, hrani. Kada bih bila uznemirena zbog nečega, moji roditelji bi me od malih nogu ohrabrivali da im kažem šta je to što me je uznemirilo, da razmišljam o tome šta mogu da promenim, a šta ne. Naučili su me da imam slobodu izbora – a mogućnost izbora donosi slobodu.
Učimo decu da nemaju izbora i to je ono što ih sputava čitavog života, stavlja ih u poziciju gde 50 godina rade posao koji ne vole.
Kad ih pitaš zašto, kažu da tako mora. Ali zapravo ne mora – postoji toliko različitih načina na koje se može zarađivati i obezbeđivati porodica, a u nekima ćete i uživati. Pošto sam to naučila od roditelja, jednog jutra bih se probudila i shvatila da mrzim svoj tadašnji život. Razmišljala sam šta mi se u vezi s slavom dopada, a šta ne. Onda sam odlučila šta bih od toga sačuvala, a šta odbacila.
Nije mi se dopadalo da idem u supermarket i da me svi gledaju kao da sam čudak, zaista sam mrzela to. Razmišljala sam o tome kako da to izbegnem, pa sam zato u zemlji u kojoj živim radila manje promocija, manje intervjua i manje svega. A ipak sam nastavila da radim ono što volim, da pevam, da delim muziku s ljudima – ali bez tog dela gde me u supermarketu gledaju čudno. Volela bih da upravo to prenesem mladim umetnicima koji se s tim muče: ne morate da se mučite. Osmislite svoj svet tako da bude dobar i zdrav za vas. Lakše je to reći nego uraditi – ali ja sam uspela, tako da je moguće.
Da li je danas uopšte moguće sačuvati umetničku autonomiju i raditi s velikim izdavačkim kućama?
Mislim da je moguće uz pravi ugovor i obezbeđivanje dovoljno slobodnih dana. Ukoliko poznajete sebe i šta vam se dopada a šta ne, onda je to lako postići – jer imate iskustva i znate na šta želite da pristanete. Ali istina je da velike izdavačke kuće za velike ugovore traže da radite sve što oni žele, bez pogovora. Mislim da cilj treba da bude sreća i pre svega mir.
Ukoliko idete k cilju koji će vam oduzeti mir, to je vaš izbor i teret – imaćete bezvezan život.
Snimala si i svoj podkast pod nazivom A Cuppa Happy’. U tom podkastu intervjuisala si mnogo inteligentnih ljudi koji se razumeju u teme zdravlja i sreće. Šta si naučila iz svega toga?
Naučila sam mnogo trikova. Recimo, kad se osećate tužno, možete da stavite olovku u usta i vaši mišići lica će vaš mozak zavarati da ste okej, da se smejete. Pomaže i disanje, usporavanje pulsa, to zaista radi. Recimo, jutros sam se uznemirila jer sam kasnila pola sata, ali onda sam zastala da udahnem i shvatila da je sve okej, da je život lep.
Nekad se probudite u lošem raspoloženju, ili ste loše sanjali, ili se osećate loše – ali sreća je dnevna odluka, ne dešava se sama od sebe niti vam pada s neba – morate da odlučite da ćete se diviti plavom nebu, ili oblačnom nebu, ili sitnicama u vašem domu. To je navika koja se vežba, kao bilo šta drugo.
Na početku je veoma teško, ali nakon mesec dana, biće već lakše. To sam naučila iz svog života. Takođe sam naučila, od lekara, da ljudi koji se bore s depresijom treba da se pridruže nekom humanitarnom udruženju i volontiraju. Razlog zbog kojeg su ljudi depresiji jer uglavnom jer su im misli zaokupljene sopstvom. Ja se osećam loše, jer se meni to desilo. Ja sam nezdrav, mene boli. To je proces razmišljanja koji se pretvara u vrtlog.
Ali ukoliko bi se takva osoba pridružila udruženju koje je usmereno na druge ljude i brine se o drugim ljudima, o njihovim potrebama, tada se mozak prebaci sa „ja” na „mi” i to donosi više mira, donosi izlazak iz mraka, jer fokus je negde drudge, nije u tamnom prostoru, već radite nešto dobro za nekoga drugog. To je u suprotnosti s učenjem da treba prvo gledati sebe.
Za kraj – otkij nam šta slušaš ovih dana?
Ne slušam previše nove muzike, već ono što oduvek volim. Recimo, juče sam dok sam kuvala slušala album The Miseducation of Lauryn Hill. U tom smislu sam ‘stara škola’. Dopada mi se Olivija Din. Ali priznajem – uglavnom slušam spa muziku, odnosno zvučne kupke, uz koje se opuštam.
Ulaznice za koncert Džos Stoun 22. jula 2026. u Luci Beograd koštaju 4.900 dinara (parter, promo cene) i 6.500 dinara (fan pit) i mogu se nabaviti putem servisa Tickets.rs.
Naslovna fotografija: Daniel RAMALHO / AFP / Profimedia