BURO. Book Club u razgovoru s Katišom Agire: „Stvarno iskustvo majčinstva nam je oduzeto“

Majke su bezuslovna ljubav. Majčinstvo je „najvažnija životna uloga“, koja žene pretvara u požrtvovana bića, u potpunosti posvećena svojoj deci. Majke su nežne, majke su brižne. Majke ne bi trebalo da imaju mračne misli, preispitivanja, erotski nagon. Je li to baš tako?

O svim (patrijahalnim) naslagama značenja, predrasuda i stereotipa koje okružuju majčinstvo, na pitak i uzbudljiv način pisala je Katiša Agire, baskijska književnica čiji je roman „Majke ne“ BURO. Book Club čitao tokom jula.

U saradnji s izdavačkom kućom Imprimatur, upoznali smo snažan ženski književni glas, kao i priču koja je otvorila mnoga zanimljiva, važna i velika pitanja o iskustvu koje je, na mnoge načine, otuđeno od žena.

U romanu „Majke ne“, pratimo priču mlade spisateljice koja, nakon šokantnog čedomorstva koje potresa Baskiju, postaje opsednuta slučajem žene koju je nekada poznavala. Dok pokušava razumeti zločin i vlastito iskustvo majčinstva, započinje pisanje knjige koja istražuje krivicu, identitet i granice ženskog iskustva.

Imali smo zadovoljstvo da s Katišom Agire razgovaramo o romanu koji je preveden na više jezika, a takođe je po njemu 2024. godine snimljen i film.

Intervju s Katišom Agire pred BURO. Book Club

Pomenuli ste da ste želeli da šokirate čitaoca, ističući da u književnosti gotovo uvek ubijaju muškarci. Zašto mislite da je žensko nasilje i dalje tako duboko ukorenjen tabu u književnosti, i šta vam je njegovo istraživanje omogućilo da otkrijete o svojim likovima?

Nasilje se posmatra kao urođena osobina muževnosti, dok je ženstvenost izgrađena oko brige i nežnosti. Kada žena pribegne nasilju, ona se ne uklapa u te rodne očekivane okvire – a još manje kada je to nasilje usmereno prema sopstvenoj deci. Kada se tako nešto dogodi, društvo reaguje šokom, ako ne i nevericom. Uobičajen odgovor je: mora da je luda. Ali šta ako ludilo ne objašnjava čitavu priču? Želela sam da istražim svaku hipotezu.

Priča počinje šokom, ali zalazi u mnogo dublje slojeve.

Opisali ste postajanje majkom kao udarac na sopstveni identitet – osećaj koji dele mnoge žene. Zašto mislite da društvo očekuje od žena da bespogovorno prihvate majčinstvo, a da pritom ne žale za delovima sebe koje gube?

Zato što je majčinstvo stereotipizovano i kroz istoriju prikazivano ne od strane samih žena, već od strane muškaraca. Stvarno iskustvo majčinstva, sa svim svojim nijansama i ambivalencijom, oduzeto nam je. A na neki način, ako nešto nije prikazano, to i ne postoji.

Zašto ste odlučili da majku koja je počinila čedomorstvo ostavite nemom, primoravajući nas da njenu priču saznamo isključivo kroz prizmu naratorke?

Manje me je zanimala sama majka ubica, a više to kako su njeni postupci uticali na društvo, a posebno na protagonistkinju. Ubica deluje kao mračno ogledalo postavljeno pred novopečenu majku koja se prilagođava svojoj novoj ulozi. I ona se pita:

Ako je neko toliko sličan meni bio sposoban da ubije svoje bebe… da li bi to moglo da se desi i meni?

Pišući ovaj roman, šta ste otkrili o nevidljivom radu majki – posebno o tome kako majčinstvo utiče na njihov rad i karijeru – kao i o zvaničnim i nezvaničnim institucijama koje oblikuju majčinstvo mimo same ženske volje?

To nisam otkrila tokom pisanja, već tako što sam i sama postala majka i shvatila koliko se menjate u očima društva – kroz sva očekivanja i pritiske koji dolaze sa majčinstvom, a sa kojima očevi, iz kog god razloga, ne moraju da se nose. Razgovori sa drugim majkama, pre i posle pisanja ove knjige, samo su potvrdili tu rodnu neravnotežu.

Nakon čitanja romana, moja koleginica i ja smo odjednom postale svesne koliko se slučajeva čedomorstva dešava oko nas. Kako je pisanje ove knjige promenilo vašu sopstvenu perspektivu o ovim zločinima? Nose li oni uvek teret društvenog bremena koje su majke kroz istoriju podnosile?

Da, shvatila sam istu stvar dok sam istraživala za roman. Čedomorstvo je bilo neverovatno rasprostranjen zločin koji su činile sve grupe odraslih, uključujući i majke. Kada su majke u pitanju, ono je oduvek bilo povezano sa sramotom koju donosi neželjena trudnoća, naročito van braka, a u novije vreme i sa zanemarenim mentalnim zdravljem majki.

Zaista me je pogodila vaša rečenica: „Kada shvatimo da je sve nestabilnije nego što izgleda, to je zastrašujuće.“ Osećate li da žene snose nesrazmeran pritisak da obezbede da (zapadno) društvo deluje „stabilno“? I gde vidite najdublje pukotine u našem modernom evropskom načinu života?

Evropsko društvo je izgrađeno na uverenju da smo veliki, racionalni i napredniji, dok zanemarujemo činjenicu da smo bogati samo zato što smo zlostavljali i eksploatisali svaku drugu zemlju i narod na Zemlji. Sama evropska društva izgrađena su na dubokim neravnotežama i napredovala su tako što su ignorisala težak rad manje privilegovanih – uključujući žene i sav tihi rad koji su uložile da bi održale tu strukturu.

Napomenuli ste da nam se „govori kako je majka aseksualna… Ako ste majka, skoro da ste ponovo devica.“ Posebno nas je dojmila uloga seksualnosti u vašem romanu. Vidite li žensku seksualnost kao sredstvo da se povrati sloboda koju gubi kada postane majka?

Seksualnost je najintimniji, centralni aspekt našeg života i zbog toga bi trebalo da bude najslobodniji deo – ali je umesto toga uvek potisnuta. To važi za muškarce, ali naročito za žene, a još više ako su majke.

Ubeđeni smo da je seksualna majka nešto sramotno.

Možete li da preporučite neke druge knjige ili filme koji su promenili vašu perspektivu o majčinstvu?

Uvek preporučujem feministički klasik Endrijen Rič – Of Woman Born. Takođe bih želela da preporučim film zasnovan na mom romanu – zove se Salve Maria i sjajan je.

Naslovna fotografija: Ainhoa Resano