Leti živite gotovo primitivno u sopstvenom znoju, radeći sve što je potrebno da preživite: ventilatori, hladna pića, hladni tuševi, spavanje bez odeće, izlazak u odeći koju inače nosite samo na odmoru, dok bazeni, jezera i more žive u vašoj mašti. Previše je vruće da bi se razmišljalo, previše vruće da bi se kretalo. Zagušljivo je i napolju i unutra, pa biste komotno mogli da pustite neki film. Uostalom, znoj izgleda daleko privlačnije na filmskom platnu nego na sopstvenoj koži.
Zanimljivo je da je u kinematografiji ta „filmska vrućina“ često čista varka. Na primer, kultni erotski triler Telesna strast (Body Heat) sniman je tokom neobično hladne zime na Floridi, pa su glumci pre svakog kadra morali da drže kockice leda u ustima kako im se dah ne bi video na hladnoći, dok su ih rekviziteri neprekidno prskali mešavinom vode i ulja kako bi odglumili znoj i sparinu.
Nedavno sam u magazinu Dazed naišla na sjajnu, sparnu (sultry) listu kultnih, a pomalo zaboravljenih filmova koji savršeno hvataju to letnje ludilo i strast, pa sam odlučila da je podelim sa vama.
Prljavi ples II: Noći Havane (DIRTY DANCING: HAVANA NIGHTS)
Verujem da svako od nas ima svoj letnji omiljeni film, a moj je zasigurno Prljavi ples II: Noći Havane. Smešten u Havanu kasnih pedesetih godina, neposredno pred izbijanje Kubanske revolucije. Priča prati mladu Amerikanku koja se sa porodicom doseljava na Kubu i tamo otkriva novi, privlačniji svet kroz zabranjeni ples sa lokalnim kelnerom. Dok se politička tenzija u zemlji usijava, njih dvoje pronalaze beg u sparnim kubanskim klubovima, gde kroz ples i ritam zaboravljaju na sve ostalo.
Čuveni američki filmski kritičar Rodžer Ibert pohvalio je vizuelnu privlačnost ovog ostvarenja, istakavši da je to „odličan film za gledanje“ koji pleni svojom atmosferom periodične Havane, dobrom muzikom i sjajnim plesom. On je posebno naglasio da harizma i prisustvo glavnih glumaca, Dijega Lune i Romole Garai, uspešno nadoknađuju predvidljivost same ljubavne priče. Ako vam je potreban film koji donosi lepu letnju energiju, zanimljivu muziku i divne prizore, ovo je savršen izbor.
Telesna strast (BODY HEAT, 1981)
„Bože, kako je vruće. Izašao sam ispod tuša i ponovo počeo da se znojim“, rečenica je kojom film počinje. Telesna strast je film koji se obilato znoji. Znoj kaplje sa ekrana. Gola tela klize jedno po drugom uz muzičku podlogu Džona Barija u rediteljskom debiju Lorensa Kasdana – inspirisanom klasikom Bilija Vajldera iz 1944. godine, noarom Dvostruka obmana (Double Indemnity) – neo-noar erotskom trileru smeštenom tokom toplotnog talasa na Floridi.
U filmu glumi Vilijam Hart kao advokat koji se ludo zaljubljuje u fatalnu domaćicu koju igra Ketlin Terner, sa kojom kuje plan da ubije njenog muža biznismena. Kao i mnogi od nas ove nedelje, oni obećavaju da neće pričati o vrućini, ali to je nemoguće; vrućina dominira i na kraju ih gura ka njihovom vatrenom raspletu. Savršeno štivo za gledanje tokom lepljivih noći.
Noć iguane (THE NIGHT OF THE IGUANA, 1964)
Teško je izabrati jednu adaptaciju Tenesija Vilijamsa, oca sparnih psihoseksualnih drama, ali je Noć iguane Džona Hastona, zbog krupnih planova Ričarda Bartona, baš lepo gledati. Barton igra raščinjenog episkopalnog sveštenika koji je postao problematični turistički vodič, a film ga prati dok vodi grupu baptističkih nastavnica na sparno putovanje kroz Meksiko, pre nego što ih odvede van rute do hotela u Puertu Valjarti koji vodi energična vlasnica, gde odlučuje da ostane.
„Jedan muškarac… Tri žene… Jedna noć…“, piše na posteru iz šezdesetih, dok Barton tokom filma preživljava seksualna iskušenja glumačke ekipe žena u kojoj su Ava Gardner, Debora Ker i Sju Lajon. Elizabet Tejlor je posećivala Bartona na snimanju, a navodi se da je u Meksiko stigla sa sedamdeset četiri kofera, gde je navodno iz ljubomore pokušala da pregazi Avu Gardner kolicima za osveženje.
Močvara (LA CIÉNEGA, 2001)
U zagušljivoj porodičnoj drami Lukresije Martel, čamotinja argentinske visoke klase služi kao močvarna metafora za propadanje društvenih vrednosti. Martel u ovom tihom narativu, inspirisanom sopstvenom porodicom i snimljenom u njenom rodnom gradu Salti, čini da sparna vrućina deluje iscrpljujuće i katastrofalno.
Odrasli piju, deca slobodno lutaju, bazen je prljav, dešavaju se oluje i ukazanja Bogorodice. Društveni poredak se polako raspada, to je uznemirujuće, ali prelepo. Stiven Holden je u Njujork tajmsu napisao da Močvara „se znoji sa ekrana“. Celovečernji rediteljski debi Lukresije Martel smatra se jednim od najvećih dela argentinske kinematografije.
Plivač (THE SWIMMER, 1968)
Koliko puta ste poželeli da po vrućem danu jednostavno doplivate do kuće? U filmu Plivač, Bert Lankaster igra razočaranog izvršnog direktora u advertajzingu koji odlučuje da prepliva niz doteranih bazena u svom bogatom komšiluku u Konektikatu, zamišljajući ih kao neku vrstu „reke“, ali njegovi susreti sa komšijama koji pijuckaju koktele postaju sve zategnutiji.
Zasnovan na kratkoj priči Džona Čivera, film je treća saradnja reditelja Frenka Perija i njegove supruge, scenaristkinje Elenor Peri. Iako je reč o produkciji praćenoj problemima i film u to vreme nije bio naširoko hvaljen, Plivač se danas smatra klasikom, pa čak i ključnim delom američke kinematografije kasnih šezdesetih. Njegova snolika montaža odražava gubitak kontrole, letnje tonjenje u predgradsku propast Amerike. Kako film dostiže vrhunac, možda više nećete želeti da ubrzo uskočite u bazen.
Opčinjeni neobičnom sudbinom u modrom avgustovskom moru (SWEPT AWAY, 1974)
Opčinjeni neobičnom sudbinom u modrom avgustovskom moru puni je naslov anti-romanse Line Vertmiler o pustom ostrvu, poznatije pod skraćenim nazivom Swept Away, za koju je kasnije Gaj Riči snimio rimejk sa Madonom i Adrijanom Đaninijem, sinom glavnog glumca iz originala Vertmilerove. Na elegantnoj jahti koja krstari Sredozemljem, bogata milanska aristokratkinja Rafaela, koju igra Marijanđela Melato, muči Đankarla Đaninija u ulozi Đenarina, mornara komuniste. Međutim, njihove uloge se obrću kada se dvoje protagonista nađu nasukani zajedno na pustom ostrvu, a film prerasta u urnebesnu, suncem sprženu borbu polova.
Kao što je uobičajeno za Linu Vertmiler, film spaja seks i politiku sa komedijom stvarajući žestoku satiru u prelepim bojama. Film je sniman u provinciji Nuoro na istočnoj obali Sardinije, a likovi se peku na vrućini dok postaju podivljali. Iako je Vertmiler bila prva žena ikada nominovana za Oskara za najbolju režiju, njen humor je prljav i podeljen, pa se, kao što bi se moglo očekivati, film pretvara u sadomazohističku ljubavnu aferu. Molim vas nemojte, kao što se nekada slučajno desi, da odlučite da ga gledate sa familijom.
Kuća od lave (CASA DE LAVA, 1994)
Sprženi i nadrealni pejzaž filma Kuća od lave ispunjen je vulkanima, građevinama od vulkanskog kamena, podivljalim psima i figurama nalik zombijima. Ova slobodna adaptacija klasika Žaka Turnera Hodala sam sa zombijem, u režiji Pedra Koste, predstavlja duboko promišljanje o portugalskom kolonijalnom nasleđu. Radnja prati medicinsku sestru Marijanu koja vodi harizmatičnog, ali čudnog građevinskog radnika nazad u njegovu domovinu na Zelenortskim Ostrvima.
Tamo se prepušta lokalnoj zajednici koja uopšte ne prepoznaje čoveka kog je dovela, ali i nemilosrdnoj, iscrpljujućoj tropskoj vrućini. Sam Kosta je priznao da je tokom snimanja poludeo, ponašao se iracionalno, namerno se gubio, odbacio scenario i menjao scene u hodu – a taj kreativni delirijum se jasno oseća i tokom gledanja filma.