Povezano
Prošlo je šest godina otkako je Fibi Bridžers (Phoebe Bridgers) objavila prethodni solo album. Monumentalni Punisher, objavljen u prvim danima pandemije, bio je zvučna podloga za neopisiv period žalosti, političkih sunovrata, smrti i ličnih transformacija.
Bio je to savršen naslov albuma za vreme u kojem smo se svi osećali kao da smo kažnjeni za nešto za šta nam nikada ne može biti oprošteno. Kao što je muzički kritičar Sem Sodomski (Sam Sodomsky) tako pronicljivo primetio: „Kantautorka rodom iz Kalifornije piše pesme za trenutke kada se sve raspada, kada reči izgube moć.“
Fibin novi album, Lost Weekend, nastaje u kontekstu koji nije ništa manje nestabilan i apokaliptičan
U šest godina između objavljivanja albuma Punisher, Bridžersova je prošla kroz mnogo toga. Njena veza sa Polom Meskalom (Paul Mescal), koja je bila pod stalnim okom javnosti, okončana je 2022. godine, a 2023. je dostigla vrhunce uspeha sa prijateljicama i saradnicama Lusi Dejkus (Lucy Dacus) i Džulijen Bejker (Julien Baker), sa kojima čini sastav Boygenius, zahvaljujući Gremijem nagrađenom debi albumu The Record.
Ali sa uspehom dolazi i neprijatelj mnogih umetnika: slava. Iste te godine preminuo je Fibin otac, sa kojim je imala složen odnos.
U intervjuu za magazin Them prozvala je „fanove“ koji su je uznemiravali na putu do očeve sahrane: „U jednom od najtežih trenutaka u mom životu, gledala sam ljude koji tvrde da me vole kako me dehumanizuju, posramljuju i maltretiraju dok sam išla na očevo bdenje.“
Tokom tog perioda, Fibi se povukla iz javnog života, duboko pogođena gubitkom privatnosti koji joj je donela novostečena slava.
Život je samo niz uspona i padova dok ne umrete, a Lost Weekend oslikava tu nelinearnost precizno i iskreno.
Ovaj album nije samo tugaljiv – on prihvata ono što život nosi i nudi nadu.
Uz saradnike kao što su Džek Antonof (Jack Antonoff), Aleks Dži (Alex G), Blejk Mils (Blake Mills), Konor Oberst (Conor Oberst), Kristijan Li Hatson (Christian Lee Hutson), njen partner Bo Bernam (Bo Burnham), njen mops i mnogi drugi, Lost Weekend je najbolji album Fibi Bridžers do sada.
Kako bismo proslavili izlazak njenog trećeg studijskog albuma, po uzoru na kolege iz magazina Dazed ponovo smo preslušali njen prethodni opus i zaključili da ovu ‘najtužniju’ listu pesama Fibi podelimo sa vama.
9. „I KNOW THE END“
Iako na prvi pogled nosi motiv smaka sveta, „I Know the End“ je pre svega numera o katarzi koja vešto balansira između duboke potištenosti i čiste euforije.
Pesma se otvara tiho i melanholično, secirajući osećaj otuđenosti kroz gotovo filmske prikaze američke provincije, da bi u završnici, kroz uvođenje duvačkih instrumenata, distorzije i oslobađajući vrisak, eksplodirala u potpuni zvučni haos.
Umesto pukog mirenja sa beznađem, ova numera tugu pretvara u prosvetljenje: podseća nas na to da svaki apokaliptični krah ujedno otvara prostor za novi početak i pronalaženje novog mesta pod suncem.
8. „NEVER GOING BACK AGAIN!“
Na albumu Lost Weekend nalazi se nekoliko razornih pesama o smrti, krajevima i novim počecima. Ali numera „Never Going Back Again!“ ostavlja bez teksta već pri prvom slušanju. Proganjujući, melodični eho Fibinog glasa koji ponavlja „never going back again, the way it used to be is not the way it is“ (nikada se više ne vraćam, onako kako je nekad bilo više nije) u trenutku stvara kontrast sa dinamičnim folk aranžmanom u sredini numere.
U početku deluje kao pesma koja žali za tim što su se stvari iz korena promenile, a zatim počinje da slavi i uživa u toj promeni. Sam kraj pesme pokazuje koliko su ova osećanja zapravo složena: preko instrumentalnog zvuka bendža čuje se nežna glasovna poruka Fibinog pokojnog oca. Čoveka koji ju je istovremeno voleo i povređivao iznova i iznova.
7. „GRACELAND TOO“
Kao deseta numera na albumu Punisher, uvodni stih „No longer a danger to herself or others / She made up her mind and laced up her shoes“ (Više ne predstavlja opasnost za sebe ili druge / Donela je odluku i vezala pertle) navodno je inspirisan njenom koleginicom iz benda Boygenius, Džulijen Bejker, i njenim iskustvom na rehabilitaciji.
Bejkerova, koja je odrasla u Bartletu u Tenesiju, blizu doma Elvisa Prislija Grejslend u Memfisu, takođe peva na ovoj numeri zajedno sa Lusi Dejkus. Postoji bezbroj pesama o ljubavi prema nekome ko se bori sa mentalnim problemima, ali čuti meke vokale Džulijen Bejker kako harmonizuju sa prijateljicama u pesmi o njenom sopstvenom stradanju deluje tako dirljivo i jedinstveno. Stih: „she said she knows she lived through it to get to this moment, ate a sleeve of saltines on my floor in my room“ oduvek me je podsećao na to da proces isceljenja ponekad nema definisan vrhunac, ali da je tu u najjednostavnijim trenucima.
6. „CHINESE SATELLITE“
Postoji ona vrsta teškog egzistencijalizma u koji možete upasti na svakih nekoliko godina dok razmišljate o svom životu. U intervjuu za Pitchfork, Bridžersova objašnjava da pesma govori o njenom nedostatku vere i o tome koliko očajnički želi da veruje u nešto, ali ne može: „Ako ćemo iskreno, ova pesma je o onom osećaju kada napunite 11 godina i ne dobijete pismo iz Hogvortsa – kada jednostavno shvatite da vas niko neće spasiti iz vašeg sopstvenog života, da vas niko neće probuditi i reći: ’Hej, samo smo se šalili. Zapravo, sve je mnogo posebnije od ovoga, i ti si posebna.’ Ne, biću ovakva kakva sam zauvek.
“ Sećam se da sam se isto osećala i kao dete, i kao tinejdžerka, i kao odrasla osoba. Mora postojati nešto više u ovom životu, zar ne? Mora. Težina ove pesme leži u tome koliko očajnički ona želi to da spozna, a zapravo duboko u sebi zna da nema ničega: „I want to believe / instead I look at the sky and feel nothing“ (Želim da verujem / umesto toga gledam u nebo i ne osećam ništa).
5. „PUNISHER“
Naslovna numera sa drugog albuma Bridžersove, „Punisher“, jeste skromna, oprezna oda njenom glavnom muzičkom uzoru, pokojnom Eliotu Smitu (Elliott Smith). Pesma koja neprestano iznenađuje svojom dvosmislenošću ne prolazi samo pored vas – ona vas potpuno obuzima.
Kao ispovest u formi toka svesti upućena direktno njenoj muzi, refren dolazi u obliku pitanja koje sve sažima: „What if I told you / I feel like I know you? But we never met“ (Šta kada bih ti rekla / da osećam kao da te poznajem? Iako se nikada nismo sreli).
To nije samo izraz tuge, već govori o nečemu još mučnijem – nemoćnoj čežnji
Zastrašujući pejzaž iz snova satkan od lepršavih pratećih vokala, lebdećih gudača i prigušenih dirki snažno dočarava to stanje. Pesma se završava u sličnom tonu, dok posmatramo težak efekat koji idolopoklonstvo ostavlja na nju: ne samo da shvata da je tek jeftina imitacija Smita – „A copycat killer with a chemical cut“ – već i da bi, u slučaju da se ikada sretnu, sve upropastila: „Wouldn’t know where to start / Wouldn’t know where to stop“. Ova numera ne deluje prosto tužno, ona zvuči prazno i osuđeno na propast.
4. „WAITING ROOM“
Napisana kada je imala samo 16 godina, pesma donosi jednostavne i razorno iskrene stihove koje Fibi peva uz gitaru – onakve kakve samo mlada devojka u neuzvraćenoj ljubavi može da napiše. Čist očaj jednog stiha pogađa najjače čak i danas: „Wanna make you fall in love as hard as my poor parents’ teenage daughter / She’ll be the best you ever had if you let her“ (Želim da se zaljubiš onoliko jako koliko se zaljubila tinejdžerka mojih jadnih roditelja / Biće najbolja koju si ikada imao ako joj dozvoliš).
Zrela preko svojih godina, Bridžersova artikuliše muku mladalačke zaljubljenosti preciznije od većine odraslih. I dok pokušava da nastavi dalje, prihvatajući da je „tako bolje“, pesma dostiže svoj gorko-slatki vrhunac uz snažne akorde koji deluju kao završni kadrovi filma o odrastanju. Daleko više nego tužna, ova balada predstavlja direktan udarac u stomak i u srce.
3. „SCOTT STREET“
„Scott Street“ je himna onog osećaja kada imate, recimo, 23 godine i mislite da ste potpuno istrošeni, da vam je mladost prošla i da su vam najbolji dani iza vas (što, na sreću, zapravo nije istina). Gorko-slatka i nostalgična, zvuči kao šetnja pored nekadašnjeg studentskog stana ili kroz park u rodnom gradu gde ste prvi put probali votku i zaljubili se.
U jednom od stihova „I asked ‘how is your sister? I heard she got her degree’ / I said ‘that makes me feel old’ / you said ‘what does that make me’?” – pesma hvata onaj prepoznatljiv trenutak spoznaje da je mlađi brat ili sestra nekoga koga poznajete, koga pamtite kao dete, sada potpuno odrasla osoba. To je izuzetno dirljiva pesma koja nas podseća na to da ponekad jednostavno moramo da se prepustimo egzistencijalnom strahu od prolaznosti vremena.
2. „MOON SONG“
Na Jutjubu postoji video koji su napravili fanovi pod nazivom „Pesme Fibi Bridžers, ali postaju sve tužnije“, a „Moon Song“ (sasvim opravdano) jeste numera kojom se taj snimak završava. Pesma se bavi teskobom ljubavi prema nekome za koga znate da mu pružate mnogo više nego što dobijate zauzvrat, ali ste i dalje spremni da date sve što zatraži.
Sa stihovima poput „But you’re holdin’ me like water in your hands“ (Ali držiš me kao vodu u šakama) i „And now my feet can’t touch the bottom of you“ (I sada moja stopala ne mogu dotaći tvoje dno), ovo je himna slomljenog srca dok ste još uvek u vezi, ali numera bez uobičajenog dinamičnog prelaza ili oštrih uvida koji bi vas izvukli iz tog stanja. Umesto toga, pesma vas ostavlja tu gde jeste: slomljenog srca, prepuštene da tonete u sopstvenoj ljubavi koja nema gde drugde da ode.
1. „FUNERAL“
Izdvojena numera sa albuma Stranger in the Alps iz 2017. godine, „Funeral“, govori o odlasku na sahranu „dečaka koji je bio samo godinu dana stariji od mene“. Pored same premise koja je u startu depresivna, pesma secira složene emocije koje naviru u trenucima žalosti.
Svedena produkcija ostavlja Fibinim potresno iskrenim stihovima dovoljno prostora da dišu, dok se ona suočava sa samoprezorom, gubitkom nevinosti i onom neprijatnom krivicom što ostaje obuzeta sopstvenom depresijom dok žali za nekim ko nikada nije dobio priliku da odraste.