Uloga koju Džim Keri nije mogao da prihvati jer je previše emotivna

Koliko puta ste se uhvatili kako se smejete njegovoj neverovatnoj glumi, a onda se u sekundi zapitate šta se zapravo krije iza tih grimasa? Njegov raspon emocija godinama nas je zabavljao, ali i potajno zbunjivao. Dok su likovi koje je igrao na ekranu uvek nosili dozu specifične uvrnutosti, svi smo negde intuitivno osećali da je i on sam takav van kamera, neobičan, ali beskrajno šarmantan.

Džim Keri (Jim Carrey) postao je poznat i po tome što na sasvim obična pitanja ume da odgovori dubokim, neočekivanim egzistencijalnim razmišljanjima.

Zbog toga su mnogi odlazili u krajnost i pleli teorije zavere, pitajući se da li Džim zapravo suptilno i javno razotkriva skrivene istine? Dok bismo u neobaveznom razgovoru često jednostavno rekli: „Ma, on je skroz blesav.“ Ali šta ako nije blesav? Šta ako je on samo čovek koji je život preispitivao, rastavljao na delove i iznova ga upoznavao kroz svaku svoju ulogu?

Za nekoga ko je izgradio karijeru kriveći lice u izraze kakve ljudsko obličje nikada pre ni posle nije napravilo, ovog dvostrukog dobitnika Zlatnog globusa (Golden Globe) nije baš tako lako upoznati, u trenucima van dometa reflektora, povremeno deluje kao da se i sam pita ko je uopšte „Džim Keri“, stvaran čovek od krvi i mesa ili samo lik koji je svet navikao da gleda.

Kao da se i sam pita ko je uopšte „Džim Keri“, stvaran čovek od krvi i mesa ili samo lik koji je svet navikao da gleda

Sasvim je jasno da je on izuzetno emotivan tip. Kada je gradio lik Endija Kaufmana (Andy Kaufman), zaključio je da je najlakši način da se potpuno prepusti i stopi sa ulogom. Postoji gluma po metodu (method acting), a postoji i ono što je on radio na filmu „Čovek na Mesecu“ (Man on the Moon), što je otišlo toliko daleko da ne treba isključiti mogućnost da je čak i Danijel Dej-Luis (Daniel Day-Lewis) čuo za to i počeo krišom da cokće u neverici.

Suština je u sledećem: kada se Keri posveti ulozi, on se posveti do kraja

A ako proceni da ne može u potpunosti da se preda liku ili da pruži ono što scenario zahteva, on to jednostavno neće uraditi. Zbog toga je svoje razloge za odbijanje kultnog trilera iz 2002. godine objasnio najprostijim rečima da psihički i emotivno nije bio u stanju da krene na to specifično putovanje.

„Ili sam u stanju svesti kada želim da odem tamo, ili nisam“, razmišljao je Keri. „Nisam želeo da idem u ‘Phone Booth’, u to mesto ili to vreme. Jednostavno nisam želeo da uđem u telefonsku govornicu i razmišljam o umiranju. Nisam želeo da svoju emotivnu stranu dovedem u tu poziciju. Mogao sam to da uradim, jednostavno nisam hteo. Nije bio pravi trenutak.“

U njegovu odbranu, bio je daleko od jedinog prepoznatljivog imena u Holivudu koje je odbilo projekat koji će na kraju postati klaustrofobična priča Džoela Šumahera (Joel Schumacher) o čoveku zarobljenom u govornici na nišanu snajperiste.

Taj film je kasnije napravio čudo za karijeru Kolina Farela (Colin Farrell), pošto je ova monodrama na bioskopskim blagajnama vratila uloženi budžet više od sedam puta.

Tokom decenijskog boravka u tzv. „razvojnom paklu“ produkcije, koji je počeo toliko davno da je Alfred Hičkok (Alfred Hitchcock) bio prvi reditelj kome je ideja uopšte ponuđena, imena kao što su Stiven Spilberg, Nikolas Kejdž, Mel Gibson, Majkl Bej, Vil Smit, Dastin Hofman, Al Paćino i Robin Vilijams dolazila su i odlazila.

Zbog toga se nikako ne može reći da je Keri bio izuzetak među onima koji nisu bili zainteresovani za „Telefonsku govornicu“.

Bilo bi fascinantno videti ga u toj ulozi, posebno u periodu kada je tek završio rad na „Trumanovom šouu“ (The Truman Show) i „Čoveku na Mesecu“, kada je njegov raskošni dramski talenat konačno bio otkriven svetu. S druge strane, film je verovatno bolje funkcionisao upravo zato što Farel u to vreme još uvek nije bio velika zvezda, dok bi prisustvo zvezde poput Kerija u glavnoj ulozi moglo da odvuče previše pažnje sa same radnje.

Glumca emocije mogu psihički da razore – poljujaju mu identitet.

Odbijanje uloge, nije bila glumačka sujeta, već instinktivni čin samoočuvanja. Nakon što se na snimanju filma Man on the Moon do te mere stopio sa likom komičara Endija Kaufmana (Andy Kaufman) da mesecima nije izlazio iz uloge, što je godinama kasnije ogoljeno u Netfliksovom (Netflix) dokumentarcu Jim & Andy: The Great Beyond, Keri je iskusio zastrašujući gubitak sopstvenog identiteta.

Za glumca koji ne ume da glumi sa distance, već likove preživljava do srži, provesti nedelje zarobljen u staklenom kavezu pod nišanom snajpera i razmišljati isključivo o sopstvenoj smrti značilo je svesno ponovno otvaranje vrata mraku koji je tek bio ostavio iza sebe.

Kerijevo obrazloženje nudi zrelu lekciju o očuvanju unutrašnjeg mira. Ovaj stav se direktno oslanja na njegovu prepoznatljivu životnu filozofiju u kojoj reč depresija tumači kao potrebu za „dubokim odmorom”, trenutak kada telo i um odbijaju da dalje održavaju iscrpljujući lik (avatar) koji svet od njih očekuje.

Odbijanjem ovog klaustrofobičnog trilera, Keri je demonstrirao da prava kontrola nad sopstvenim emocijama ne leži u dokazivanju da možeš da podneseš svaku traumu, već u slobodi i hrabrosti da kažeš: „Mogu ovo da odigram, ali jednostavno ne želim da svoje biće izlažem tom mraku.”