Gde zapravo završavaju ukradene slike iz najpoznatijih svetskih muzeja?
U rukama art detektiva?
Povezano
Slika filmskog pljačkaša u crnoj rolci koji laserskim sečivom seče platno i beži kroz krovni prozor kako bi ga prodao tajnom milijarderu decenijama hrani holivudsku maštu.
Stvarnost podzemlja ‘kulture’ neuporedivo je zanimljivija, a njen najpoznatiji tumač je Artur Brand (Arthur Brand), holandski civilni istražitelj koga s razlogom zovu stvarnim Indijanom Džonsom.
Kako izgleda posao jednog art detektiva?
Bez vozačke dozvole, bez oružja i bez pompe, krstareći Amsterdamom na običnom gradskom biciklu, Brand je tokom karijere samostalno ušao u trag za više od dve stotine nestalih remek-dela.
Njegov impresivni bilans uključuje platna Pabla Pikasa i Vinsenta van Goga, monumentalne Hitlerove bronzane konje, persijske rukopise zbog kojih ga je jurila iranska tajna služba, kao i drevni relikvijar sa navodnom Hristovom krvlju.
Glavni pokretač većine muzejskih pljački jeste takozvana zabluda o „Doktoru Nou“, nazvana po zlikovcu iz prvog filma o Džejmsu Bondu na čijem je zidu visio stvarni, tada ukradeni Gojin portret.
Kradljivci naivno veruju da u stvarnosti postoji mitski, neverovatno bogati naručilac koji čeka u senci sa koferom novca, spreman da otkupi delo koje niko ne sme videti.
Policija decenijama planski koristi tu naivnost šaljući agente koji glume fiktivne kupce. A zapravo onog trenutka kada provalnik iseče sliku iz rama, shvata da u rukama drži najopasniji vruć krompir na svetu. Delo je previše poznato da bi se ponudilo na legalnom tržištu, previše vrelo da bi visilo u dnevnoj sobi i previše vredno da bi ga jednostavno spalili.
Međutim, adrenalin je adrenalin, pa je i to za neke dovoljno…ali zato ukradena umetnost godinama luta podzemljem kao nelikvidna moneta.
Slike postaju finansijski zalog u višemilionskim isporukama kokaina ili oružja, prelazeći iz ruku jednog narko-bosa u ruke drugog. Kriminalci ih često čuvaju kao adut za pregovore sa pravosuđem: kada narko-bos padne na sudu, njegovi advokati nude skriveni Van Gogov original u zamenu za drastično smanjenje robije.
Tako se ilegalna trgovina umetninama razvila u sistem težak osam milijardi evra godišnje, što je, prema podacima bezbednosnih službi, svrstava među najunosnije i najopasnije globalne oblike transnacionalnog kriminala, tik uz trgovinu drogom i naoružanjem. U ovaj lanac upleteni su mafijaški klanovi, korumpirane diplomate, ali i terorističke organizacije koje pljačkom drevnih lokaliteta finansiraju svoje operacije.
Pored pljački, tržište potresa i epidemija falsifikata. Pljačkaši arheoloških nalazišta često dupliraju zaradu tako što uz originale pomešaju verne kopije.
Procene pokazuju da je gotovo trećina umetnina u opticaju lažna
Ipak, nestalo blago se ne vraća blindiranim policijskim racijama, jer preplašeni dileri u strahu od hapšenja često uništavaju dokaze. Brand uspeva zahvaljujući neposrednom razgovoru i razumevanju ljudskih slabosti.
Zidove tajnih skladišta najčešće ruše i sujeta i osveta
Kradljivac Pikasovog portreta iz Nacionalne galerije u Atini pao je zato što se u krevetu pohvalio devojci sa kojom je izašao preko aplikacije Tinder. U drugim slučajevima, tragove otkrivaju ljute bivše supruge koje Brandu na WhatsApp šalju fotografije ukradenih platna sa zidova bivših muževa.
Brand je, kako navodi, čak postao prijatelj sa Okijem Daramom, jednim od najpoznatijih kradljivaca koji je ukrao dva Van Goga, nakon susreta na ulici i napetog gledanja u oči, otišli su na pivo, a bivši lopov mu je kasnije pomagao u istragama. Iako ovo deluje pomalo neverovatno, a Brand kao vuk samotnjak, on zapravo nikada ne preuzima sliku bez znanja policije. Svaki put kada ga kriminalci kontaktiraju, on odmah obaveštava holandsku policiju ili Interpol.
Zbog svega toga, završnice njegovih potraga deluju potpuno nadrealno. Jednog ponedeljka ujutru na vrata mu je pokucao posrednik sa plavom IKEA torbom u kojoj se, umotan u krvavi jastuk, nalazio Van Gogov „Parohijski vrt u Ninenu“. Drugom prilikom, provalnici uplašeni kletvom ostavili su mu na pragu kutiju sa ukradenim relikvijarom Hristove krvi, koji je Brand nedeljama čuvao u svom stanu dok su holandski i francuski istražitelji bili na kolektivnom letnjem odmoru.
‘Kulturno’ podzemlje ne funkcioniše po nekom standardnom holivudskom scenariju, već po zakonima ljudske prirode, koji zapravo treba da posluže za neka još zanimljivija i kreativnija filmska ostvarenja.