Miodrag Dragićević: Odbijam da me gluma celog obuzme

Nije li gluma najnezgodniji posao na svetu – konstantno treba da budete neko drugi, a da pritom ne izgubite sebe? Miodrag Dragičević tu granicu, čini se, shvata prilično ozbiljno. Da će postati jedan od najboljih glumaca svoje generacije (i prvi dobitnik priznanja koje nosi ime Nebojše Glogovca) videlo se dok je još kao student dobio glavnu ulogu u seriji „Čizmaši“ Dejana Zečevića. Usledile su još ozbiljnije uloge i reditelji koji su ga, kako se tipično novinarski kaže „oblikovali“ – Miloš Lolić, Iva Milošević, Egon Savin, među poslednjima i Lordan Zafranović sa filmom i serijom „Deca Kozare“, ali ono što je zanimljivije od spiska njegovih uloga jeste pristup koji je izgradio prema glumi. U lik zaranja do krajnjih granica – da ga razume i oseti, ali ne do mere da njime postaje opsednut i da sa njim odlazi kući. Kada završi predstavu i skine kostim i šminku, vraća se Miši, momku koji slobodno vreme provodi sa prijateljima i porodicom, uživa u prirodi sa ćerkom i psom, gleda i igra košarku.

Ove godine prvi put smo ga gledali samog na sceni, u monodrami (za kojom je godinama čeznuo) „Sledeći put kad dotakneš dno„. Više od sat vremena pred publikom, sa Miodragom Mikijem Krstovićem, partnerom koji se na sceni prikazuje u video formatu, u priči o ocu i sinu, odrastanju, bliskosti i ljubavi koja ume da pređe granicu, morao je da pronađe upravo ono što ga u glumi veoma zanima – kako govoriti o velikim emocijama, a ne potonuti u patetiku. U godini u kojoj je sa filmom „Na kraju dana“ stigao do Venecije, a uskoro ga očekuje i premijera „Deca Kozare“ Lordana Zafranovića, razgovor za BURO. započinje pričom o najaktuelnijem projektu, duo-drami koju su na scenu postavili rediteljka Nataša Radulović i producent Ljubomir Dorontić, čija su sledeća izvođenja zakazna za 20. i 21. septembar u Sava Centru.

BURO. Sećaš li se trenutka kad si prvi put pročitao scenario za komad „Sledeći put kad dotakneš dno”? Šta ti je prolazilo kroz glavu i kakve si emocije osećao?

Miodrag: Sećam se da sam prvi put bio šokiran. Prvo, šokiran saznanjem da je to pisao momak koji je 98. godište jer je napisao toliko ozbiljno štivo, a sa malo godina, što znači da je već prošao određene stvari u tako kratkom životnom periodu. Drugo, šokirala me je količina teksta koju je trebalo strpati u glavu, s obzirom na to da ima 40 i nešto strana teksta koje govorim. I činjenica je tu Miodrag-Miki Krstović, glumački bard i kolega mi je mnogo pomogao u celom ovom procesu. Bio sam presrećan što sam dobio monodramu na čitanje, jer sam to dugo priželjkivao, planirao sigurno četiri, pet godina, ali nikako nisam nailazio na tekst koji bi mi legao do kraja. Onda se pojavio Ljubomir Dorontić sa ovom predstavom, koja se gledala u Parizu, i sve se namestilo. Da sam ranije uradio monodramu, ne bih mogao da radim „Sledeći put kad dotakneš dno” jer je, realno, glupo da glumac ima dve monodrame. 

BURO. Tokom cele predstave sam si na sceni i dok te publika posmatra – apsolutno je svesna koliko je tvoja uloga zahtevna, prvenstveno emotivno, a onda i fizički. Šta je tebi bilo najizazovnije dok si je spremao? 

Miodrag: Da ne ode u patetiku. Kad prikazuje ovakve odnose i igra ovakva emotivna stanja, mislim da se glumac uvek brine i da ga plaši to da ne pređe liniju između suptilnog, prirodnog i patetičnog.

BURO. A kako je izgledao sam proces pripreme? Da li si, sem učenja teksta, razgovarao sa nekim i morao mnogo da kopaš po sebi?

Miodrag: Neminovno je da od prvog dana, od dana kada upišeš glumu, kopaš po sebi. Kasnije, kad krenu ozbiljni profesionalni projekti, kopanje postaje dublje. Za ovu ulogu se nisam pripremao tako što sam posmatrao nekog i pokušavao da ga oponašam, već sam, isprva, učio tekst i trudio se da ga implementiram u sebe, u svoja osećanja koja ću kasnije intuitivno da sprovodim i rešavam kroz scene, da imam te, nazovimo ih – check pointe, jer je u pitanju ogroman tekst i prosto morate u glavi da imate stazu po kojoj idete. Pritom ste sami na sceni, okej, tu je Miki Krstović kao moj otac, ali se ne pojavljuje uživo već na ekranu, što smo uspešno sproveli, ali hajde da ne otkrivam previše – videće ljudi kad dođu da pogledaju predstavu. Mislim da smo uspeli da napravimo neki mini „nolanovski momenat“, sa živim čovekom na sceni i tim ekranom. I srećan sam jer mislim da smo uspeli da uradimo jedan težak zadatak, a dokaz za to su mi ljudi kojima se dopala cela predstava. Naravno, ne može svima da se dopadne, kao ni ja –

Nekome si simpatičan, nekom dosadan, nekome si arogantan, a nekome baš super. 

BURO. Komad je višeslojan i priča se vrti oko tri tačke. Tu je odnos prema ocu i komplikovana porodična bliskost, deo u kojem junak pokušava da prihvati sebe, tu su i teškoće odrastanja. Koji aspekt ti je bio najinteresantniji za rad? 

Miodrag: Najinteresantnije mi je bilo to što je u pitanju odnos između oca i sina koji je kao neka vrsta nadmetanja, konkurencije, što je prirodno, tako je priroda udesila. Naravno, ako pođemo od toga da postoji velika ljubav, enormna ljubav između oca i sina, ali i majke i sina, majke i ćerke… Bilo mi je zanimljivo da tragam za granicom gde neki normalan odnos prelazi u devijantan, ili u toksičan, kao što je slučaj sa mojim junakom. Da igram na tom žiletu, na toj granici između normalnog i devijantnog toksičnog odnosa, kao i da prikazujem unutrašnje borbe svog junaka, borbe u kojima on ne može da okrene leđa svom ocu, da ga otpiše, već konstantno traži neku potvrdu od njega ili priznanje da on to ne zna bolje, da ne ume bolje, i na kraju se prema ocu ponaša onako kako se on prema njemu ponašao u prošlosti, to je samo preslikao. Najzanimljivije mi je bilo to da ga ne prikažem kao nekog plačljivka i dramosera, kao što sam rekao – da ne skliznem u patetiku, za šta se iskreno nadam, ali i osećam, da nisam. 

BURO. Jesi li razmišljao o tome kako će publika u Srbiji reagovati na komad, s obzirom na to da kod nas muškarci retko kad pokazuju emocije, čvrsti su, oni nikad ne plaču…

Miodrag: Da, i dobijao sam komentare da je super što se u predstavi pokazuje i ta druga muška strana, krhka, emotivna. Veliki je problem to što mnogi muškarci drže emocije u sebi. Znate ono kad kažu za nekog muškarca da je eksplodirao? E, to vam je direktna posledica nametanja tog tough modela, toga da muškarac treba da bude jak, da ne sme da pusti suzu. Drago mi je što smo u ovom komadu prikazali i tu drugu mušku stranu, koja je, po mom mišljenju, plemenitija, bolja, hrabrija. Da li smo razmišljali kako će publika reagovati? Pa da, naravno, pogotovo što je u pitanju predstava koja se već prikazuje u Evropi i priznata je. Nešto slično sam imao sa Kasparom u JDP-u. To je komad Miloša Lolića koji sam mnogo voleo da igram, ali koji se, prosto, nije primio kod nas. Bila je to festivalska predstava, nastala sa ciljem da putuje i igra, ali je nakog kratkog života skinuta sa repertoara, jer nije našla svoj put do publike. JDP ima 600 mesta, a nekad je u sali sedelo po pedesetak ljudi, što je šok za glumca. Noćna mora zapravo, ono kad sanjate da ne znate tekst, a u sali sedi njih dvadesetpetoro. E pa, ja sam to doživeo. I poučen ili uplašen tim iskustvom, prolazilo mi je kroz glavu da će i ova predstava, jako dobra predstava, biti neshvaćena. No, ova prva tri igranja u julu su mi pokazala suprotno, nadam se da će se tako i nastaviti.

BURO. Postoji li nešto što današnji muškarci, posebno oni vaše generacije, mogu da kažu svojim očevima, a što prethodne nisu mogle ili nisu umele da kažu?

Miodrag: Da, to je dobro pitanje. Moj otac nije imao priliku da kaže bilo šta svom ocu, jer je rano ostao bez njega, sa 13 godina. Šta bih ja rekao svom? Nešto što bi bilo poželjno da svako kaže, na globalnom nivou, a to je da bi bilo dobro da malo popuste stege, da muškarac ne mora sve da ume i da ne mora sve da može, da ne mora sve da zna i sve da nosi. Nekad treba pustiti stvari. I pustiti da se čovek sam olupa, pa da nauči kad treba da da gas, kad da zakoči, ali bi bilo dobro da je sve malo relaksiranije i da se dete samo usmerava, koliko može, da bi se u jednom trenutku samo pustilo. Mi smo kao računari – neko te kreira i neko je Windows od prve do dvanaeste godine, do trinaeste, četrnaeste, a posle se samo radi apdejt. Dokupite ovo, ono, malo nadogradite, a nadograđujemo se kroz okruženje, posao, odnose, sadržaj koji konzumiramo.  

BURO. Šta si naučio o muškoj ranjivosti radeći na ovoj predstavi? 

Miodrag: Moram da priznam da nisam naučio ništa novo, jer sam ja oduvek, da tako kažem, puštao sve, i plakao kad mi se plače. Rastao sam među ženama, imam rođene sestre, pa sestre od tetke, bile su tu i majka, tetke, bake … Zahvaljujući majci, koja mi je od najranijeg uzrasta usađivala neke stvari i učila me, danas sam i empatičan, i emotivan, i ranjiv. I zahvalan sam joj na tome. Da ne pričam koliko mi to znači u glumi, koliko mi pomaže taj jedan alat, to oružje, da mogu da se prepustim i da zaplačem – da pustim da me emocija bukvalno istušira iznutra i opere mi i dušu i sve.

Posle tih katarzičnih osećanja, uvek mi bude lakše. 

BURO. Šta bi voleo da publika ponese sa sobom kad izađe iz sale nakon gledanja predstave?

Miodrag: Da kaže da je, zahvaljujući ovoj predstavi, popravila odnos sa svojom voljenom osobom, što se već dogodilo, i to posmatram kao najveći uspeh ovog komada. Gledaoci su videli to nešto u predstavi, locirali ga, prepoznali, i čuli se, nakon ne znam koliko godina, i izgladili stvar. Eto, voleo bih da neko ko pogleda predstavu obavi razgovor koji odlaže godinama. Mnogo smo mi kratko ovde, da nemamo ništa od toga što ne pričamo sa nekim ili smo u lošim odnosima sa roditeljima. Ako desi da se neko pokrene i nakon što pogleda naš komad izgladi odnose sa voljenom osobom, mi kao ekipa smo uspeli. 

BURO. Nedavno je na Venecijanskom filmskom festivalu prikazan film u kojem igraš, „Na kraju dana“. To je veliki uspeh za srpski film, a koliko je lično tebi ta uloga važna i zašto?

Miodrag: Važna mi je zbog toga što sam igrao sa naturščicima – bio sam jedini školovani glumac u filmu, a opet – to je ekipa koja je sa ovim filmom otišla u Veneciju. Drago mi je što sam od njih, naturščika, naučio kako se bez nametnutog znanja ponašati u kadru, što sam otkrio tu neku ležernost koju imaju i mala deca kad ih stavite ispred kamere. To je ista ona ležernost koju su imali Paja Vujisić ili Čkalja, takođe ljudi bez dana glumačke škole, ali koji su toliko bili prirodni u kadru. Fasciniralo me je koliko su talentovani ti mladi glumci. Naravno, i rediteljka i cela produkcija. Nisam očekivao toliko uspeh, zaista nisam. Kad sam dobio poziv da radim film, bio sam u fazonu – super, daj da pomognem i daj da radim sa ljudima koji se profesionalno ne bave glumom, nikad nisam imao to iskustvo, gde se na kraju desi da na kraju odemo u Veneciju. To je veliki uspeh. 

BURO. Sa kakvim rediteljima voliš da radiš, sa kojim je rad bio najplodnosniji? 

Miodrag: Da ne bih nabrajao, moram da kažem da mi je rad sa svakim rediteljem bio plodonosan. Od Dejana Zečevića, preko Vlade Tagića do Lordana Zafranovića. Kad sam već pomenuo Vladu, drago mi je što se kod nas pojavljuju reditelji i producenti koji poboljšavaju domaću kinematografiju i ne spuštaju standard u odnosu na ono što su neki stariji reditelji pravili. Da se ne lažemo, mi imamo vrhunsku kinematografiju. Poslednji film koji sam uradio je sa Lordanom Zafranovićem, Deca Kozare, to će biti ludilo. Prvo, raditi sa njim, to je za mene bila ogromna čast – to je reditelj koji je bio na korak od Oskara, prava praška škola, on i Kusturica. Mnogo se radujem toj premijeri, koja je zakazana za 2. oktobar. 

BURO. A za koju ulogu bi mogao da kažeš da ti je bila najzahtevnija u karijeri?

Miodrag: Definitivno Kaspar, Miloša Lolića, u JDP-u, po komadu Petera Handkea, jer sam igrao čoveka koga tek uče da priča, koji ne zna ni šta je sto, a šta stolica, koji kao da je tek došao na svet i onda ga oni oblikuju, prave od njega Frankenštajna ustvari, nekog ko nije dobar za društvo, nego nekog ko je dobar demagog, ko je pametan, inteligentan, ko ima dobru socijalnu inteligenciju, dobru auru, dobru energiju, al’ taj neko često nije dobar, jel, nije dobar za okruženje.

BURO. A za koju možeš da kažeš da je je oblikovala kao glumca?

Miodrag: Poslednja. Ne mogu da kažem da su me prve uloge oblikovale, jer sam tada tek počinjao. S druge strane, mislim da nikada neću moći da kažem da me je neka uloga oblikovala kao glumca, jer ću se, siguran sam, oblikovati dok sam živ. Ali kao vrlo značajnu ulogu do sada, izdvojio bih onu u Lordanovom filmu, Deca Kozare. 

BURO. Da li ti je pozorište najizazovniji medij? 

Miodrag: Pozorište, da. Na filmu će i talentovan, školovan glumac uraditi kadar posle drugog, trećeg, petog puta. U pozorištu nema ponavljanja. Prvo ste dva i po meseca u fundusu, u prašini, ne vidite svetlost dana i kad dođe premijera – to je to, šta ste uradili, uradili ste. I živa je stvar to pozorište. Što bi rekao pokojni Jagoš Marković – najlepši je onaj deo kad se spoje publika i mi, kad se stvori onaj jedan prostor između scene i publike i kad vidiš da publika učestvuje u predstavi, da smo mi uhvatilu uzde i vozimo je. To je savršeno. Na filmu, malo flertujete sa kamerom, malo snimate i ako ne ubodete kadar iz prvog puta, ubošćete ga iz šestog. 

BURO. Šta bi voleo da odigraš na sceni, a još uvek nisi? 

Miodrag: Najviše bih voleo to da mi mlađi glumci uspemo da održimo održimo status odnosno standar koji su nam postavili oni pre nas, u JDP-u recimo. Ili, ako možemo da ga podignemo na malčice viši nivo, pa da nas naslede mladi koji će ga još malčice podići, da ne bude zalud ovo što su Nebojša Glogovac i ostatak ekipe u toj kući izvanrednih glumaca uradili. Da ne bude da kad dođe nova garnitura opadne standard, voleo bih da ga zadržimo. 

BURO. A šta bi generalno u glumi voleo da probaš? 

Miodrag: Probao bih da radim u Americi. Verujem da mi je zbog bavljenja košarkom ostala ta ambicija da ako već želim da igram negde, to bude u NBA-u. Da u fudbalu igram englesku ligu. Ali kad već glumim, hajde da vidim kako je tamo gde rade velike zverke. To mi je davnašnji san, probaću sigurno. 

BURO. Jesi li ikad razmišljao o tome treba li gluma da bude kao standardni posao – nešto što radiš od devet do pet ili je to profesija koja mora da te obuzme celog? I kako se kod tebe odvija to razdvajanje između privatnog i poslovnog? 

Miodrag: Ne mislim da gluma mora da te obuzme celog, verujem da život lika kojeg igraš treba da se završi kad skineš kostim i okačiš ga. Pa onda opet oživi, kad uđeš u njega, i traje tih nekih dva sata. Znamo za dosta slučajeva u kojima neki lik može da obuzme glumca. Kakvog je samo Džokera napravio Hit Ledžer, a opet, nekako je previše ušao u to, zatvorio se u hotelsku sobu, dopuštao je da ga obuzimaju Džokerove misli, vodio je njegov dnevnik…  Publika je dobila savršenu ulogu, dobila je nešto čemu se divi, a iza toga se krije ranjena duša glumca, koji je već sam po sebi bio fragilniji. Više sam za to da kad odradiš svoje, da kad odigraš lika, završiš sa tim procesom i izađeš iz njega, da te ne bi povukao sa sobom na onu drugu stranu. 

BURO. Gde odlaziš i šta radiš kad želiš da se odmoriš od glume?

Modrag: Planinarim, idem u prirodu. Malo Slovenija, Triglav, malo Rtanj – volim Rtanj, ta planina ima neku nenormalnu energiju i prija mi. Popeo sam dosta vrhova, Midžor, pa Staru planinu, Komove, Stolove… Priroda me vraća u normalno stanje i, iako znam da je ovo klišeiziran odgovor, u prirodi najbistije mislim. 

BURO. Kad si poslednju put igrao košarku i pogledao neku košarkašku utkamicu?

Miodrag: Košarkašku utakmicu sam pogledao juče, čini mi se da je bila pripremna Zvezdina utakmica, ali pratim svašta, i Evroligu i NBA. Ne mogu da se pohvalim time da sam skoro igrao košarku, jer mi svakodnevni ritam života to ne dozvoljava. Više ne živim na Novom Beogradu, a danas ti, da odeš sa Zvezdare do Novog Beograda i vratiš se nazad, treba ceo dan. 

BURO. Otkrij nam na čemu trenutno radiš – u pozorištu, na filmu i na televiziji. 

Miodrag: Čekam da izađe četvrta sezona Državnog službenika, što se tiče televizije, i Lordanov film koji sam pomenuo. Igram monodramu Sledeći put kad dotakneš dno i verovatno će biti nečeg novog u pozorištu početkom sezone. Odmaram, planinarim, provodim vreme sa ćerkom i psom, sa porodicom. I to sve me, kao što sam rekao, ispunjava i drži da ne izgorim tih 12 sati na terenu, da odradim još neko slikanje, da završim neko snimanje koje troši i dušu i emocije. Porodica i sve ovo drugo što volim, mimo glume, vraća me u moje prirodno stanje.

CREDITS:

TOTAL LOOK: BOSS

FOTOGRAFIJE: Veljko Lalović

KREATIVNA DIREKCIJA: Katarina Stefanović

STILISTA: Ašok Murti

GROOMING: Arthur Khattapov

MESTO SNIMANJA: Hotel Palas