Povezano
Kada se srpski film nađe u zvaničnoj selekciji Venecijanskog filmskog festivala, teško je govoriti o tome kao o još jednoj festivalskoj premijeri. Film Do kraja dana, dugometražni igrani prvenac rediteljke Jelene Maksimović, prikazan je u takmičarskom programu Orizzonti, jednoj od ključnih selekcija Mostre posvećenoj novim tendencijama, autorima i filmskim jezicima savremene kinematografije. Za domaći film taj uspeh ima dodatnu težinu: Jelena Maksimović je prva rediteljka iz Srbije posle Soje Jovanović i njenog filma Orlovi rano lete iz 1966. godine koja je sa dugometražnim igranim filmom stigla u zvanični program festivala.
Šest decenija između ta dva filma dovoljno govori o tome koliko je takva vidljivost retka. Ujedno je i potvrda da film koji nastane u maloj kinematografiji, u složenim produkcionim uslovima i oslanjajući se velikim delom na vrlo mladu glumačku ekipu ipak može da stigne do jednog od najvažnijih mesta svetskog filma.
O ideji, društvenom kontekstu i nastanku filma sa Jelenom Maksimović razgovarali smo još pre njegove venecijanske premijere. Ovoga puta zanimalo nas je šta se dogodilo kada je film konačno izašao iz procesa nastanka i susreo svoju prvu publiku.
Razgovarali smo sa producentkinjom Jelenom Angelovski i glumcima Lenom Trifunović i Andrijom Krivokapićem o iskustvu Mostre, filmu koji je rastao zajedno sa svojim mladim protagonistima i trenutku u kojem su se fikcija i stvarnost gotovo potpuno preklopile.
Od studentskih blokada do sale Darsena
Za producentkinju Jelenu Angelovski, ulazak u program Orizzonti bio je potvrda upravo tog međunarodnog potencijala. „Biti deo takve selekcije znači biti u samom filmofilskom srcu ovog festivala“.
Vest da će film biti prikazan u Veneciji Andriju Krivokapića zatekla je u izrazito (ne)filmskom trenutku. „Vest me je malo zatekla jer sam se u tom trenutku brijao. Bio sam presrećan kada sam je čuo, jer je to veliki uspeh. Ipak, mislim da euforija oko svega toga još traje i da ću tek kasnije zapravo biti svestan šta se dogodilo.“
Nekoliko nedelja kasnije stvarnost je već izgledala sasvim drugačije. „Pored same činjenice da sam u Veneciji, bilo mi je istovremeno uzbudljivo, ali i pomalo čudno što dolaze po mene službenim kolima, dajem intervjue i fotografišem se na crvenom tepihu“, priča Krivokapić.
Posebno zato što gluma do tada nije bila njegov svet. Student je režije, a Do kraja dana bio je njegov prvi glumački angažman, pa je u film je ušao bez klasičnog procesa rada na ulozi – a čak i bez scenarija. „S obzirom na to da nisam glumac i da zbog metoda rada nikada nisam dobio scenario, kada sam čuo sinopsis i predistoriju lika, imao sam određene predrasude prema liku koji tumačim. Doživljavao sam ga kao stereotipnog dizelaša.“
Kroz proces pripreme i samo snimanje shvatio sam da je moj lik mnogo dublji od toga i da zapravo delimo slične probleme. Zbog određenih životnih okolnosti on se nalazi tu gde jeste, ali je suštinski dobar čovek i ne pripada tom svetu.
Upravo je pitanje koliko lako nekoga svodimo na političku, socijalnu ili vizuelnu etiketu jedno od centralnih mesta filma. Lena i Stefan nalaze se na različitim stranama društvene podele, ali Do kraja dana pokušava da u prostoru između tih podela pronađe ono što ideologija često ne može da obuhvati: okolnosti u kojima je neko odrastao, njegove nesigurnosti, pripadnost, klasnu poziciju i mogućnost da ipak napravi drugačiji izbor.
Za Lenu Trifunović, granica između lika i stvarnog života od početka je bila još poroznija. „Priča o filmu Do kraja dana zapravo počinje ranije, u periodu kada sam u filmskoj školi upoznala Jelenu Maksimović, koja me je pitala da li bih želela da glumim u filmu koji će režirati“. Znala je, dodaje, da priča ima biografske elemente i da je Jelena Maksimović u njoj prepoznala nešto od sopstvene mladosti.
„Maksa mi je tokom nekoliko godina poveravala zadatak predstavljanja razvoja lika kroz odrastanje, u skladu sa mojim ličnim odrastanjem. Nešto kasnije postala sam studentkinja FDU, a onda pred samo snimanje počinju studentske blokade, baš na mom fakultetu. Na taj način smo dobili jednu vrstu realnog okvira za našu priču.“
Ono što je konačno povezalo sa filmskom Lenom bilo je jednostavnije od političkog konteksta koji ih je okruživao.
Ono što filmsku Lenu određuje je težnja ljubavi i slobodi – i tu je kliknulo.
Kada film i život počnu da se prepliću
Likovi nisu nastajali samo na papiru. Rediteljka Jelena Maksimović je sa glumcima radila tako da u njihove uloge ulaze njihov govor, ponašanje i iskustvo generacije kojoj pripadaju.
„Od samog početka Maksa je želela da likove gradimo zajedno“, kaže Lena Trifunović. „Imali smo slobodu da sa njom odlučujemo koji ćemo žargon koristiti, da govorimo i radimo onako kako verujemo da bi bilo najviše nalik stvarnom životu.“
Onda je stvarni život počeo gotovo neposredno da ulazi u film. To preplitanje posebno je zanimljivo zato što je Do kraja dana film koji je stilizovan, menja registre, prelazi iz melodrame u komediju i kriminalističku priču, dok istovremeno ostaje čvrsto vezan za političku i generacijsku realnost iz koje je nastao.
Na snimanju, koje se događalo u toku studentskih protesta, sve ovo je još više dobilo na značaju, jer smo imali osećaj da se film i život prepliću.
Za Lenu Trifunović, najlakši trenuci bili su upravo oni kada je film dozvoljavao toj generacijskoj energiji da izađe na površinu. „Najlepši i najlaganiji deo bile su komične sekvence. Tu smo prosto prenosili energiju koja je tekla između glumačke ekipe između tejkova i zbog toga ti delovi deluju mladalački, sveže.“
Mnogo zahtevnije bile su scene u kojima je fikcija bila najbliža ličnom iskustvu rediteljke. „Najveći izazov su mi bile scene melodrame, naročito zato što su inspirisane rediteljkinim ličnim životom. Maksa je verovala u nas i da ćemo ispričati njenu ličnu priču, a za nas je to bila privilegija, odgovornost i neprocenjivo iskustvo.“
Za Andriju Krivokapića, prvi boravak pred kamerom istovremenoje značio i mogućnost da sopstvenu profesiju pogleda iz potpuno drugačijeg ugla. „Studiram režiju i ovo iskustvo mi je mnogo značilo jer sam imao priliku da ceo proces prođem iznutra. Još važnije mi je bilo to što je atmosfera na snimanju bila fenomenalna i što sam se sprijateljio sa različitim ljudima koje možda nikada ne bih upoznao.“
Sličnu stvar izgovara i Lena Trifunović kada je pitamo šta joj je od snimanja ostalo. „Kolektivnu energiju i inspiraciju, zajedništvo, divne ljude okupljene oko nečega u šta veruju i dokazuju da je sve mnogo lakše kada smo zajedno, kada razgovaramo, međusobno se čuvamo i volimo.“
Prvi put gledati film u Veneciji
Sve što je prethodilo premijeri za Lenu Trifunović dobilo je drugačiju dimenziju tek na ulazu u festivalsku salu.
Najjači utisak mi je ostavio ulazak u Salu Darsena na Mostri, ogromnu, a ipak punu kolega sa filma, prijatelja, porodice i publike.
Do tada je Venecija za nju postojala gotovo kao apstrakcija. Osećaj opisuje sa tri reči: „zahvalnost, radost i ponos“.
Za producentkinju Jelenu Angelovski, važan deo tog iskustva bio je i način na koji je međunarodna publika pročitala film. „Reakcije su bile afirmativne, s obzirom na originalnu režiju, fotografiju i glumu. Ti aspekti filmskog stila, metode autorke Jelene Maksimović, izvedbe Lene Trifunović i Andrije Krivokapića, kao i slika Paula Spengemanna bili su primećeni i veoma hvaljeni.“
Takva reakcija naročito je značajna za film koji je čvrsto ukorenjen u vrlo konkretnom lokalnom trenutku. Protesti, političke podele i Beograd pripadaju njegovom neposrednom okruženju, ali ono što kroz njih govori – o mladosti, pripadanju, ljubavi, pobuni i mogućnosti da pređemo granicu sveta kojem smo dodeljeni – očigledno nije ostalo zatvoreno unutar lokalnog konteksta.
Ipak, kada film iz Srbije stigne do Venecije, gotovo neizbežno se otvara i pitanje zašto su takvi trenuci toliko retki. Angelovski tu pravi važnu korekciju percepcije. „Naši filmovi jesu zastupljeni na velikim međunarodnim festivalima, što često za širu domaću javnost prolazi neprimećeno.“
Ono što izostaje je višestrana sistemska podrška domaćem filmu od strane institucija. Jedino je tako moguće uspostaviti pravi kontinuitet.
Upravo je kontinuitet ključna reč. Jedan film u Veneciji može biti veliki uspeh autora i ekipe, ali ne može sam po sebi promeniti uslove u kojima će nastajati sledeći. Ako činjenica da je prošlo šest decenija između Soje Jovanović i Jelene Maksimović govori nešto o istoriji domaćeg filma, onda je možda najvažnije da Do kraja dana ne ostane još jedan izuzetak koji ćemo jednog dana ponovo meriti decenijama.
Za sada, međutim, njegov put tek počinje. Posle Venecije usledili su pozivi drugih međunarodnih festivala, kaže Angelovski, dok će domaća premijera biti održana na Festivalu autorskog filma u Beogradu.