U susret Veneciji: Jelena Maksimović nam je pričala o filmu „Do kraja dana“

Na predstojećem Filmskom festivalu u Veneciji, film „Do kraja dana“ rediteljke Jelene Maksimović uvršten je u zvanični takmičarski program Orizzonti. To je ogroman uspeh za domaću kinematogradiju, posebno uzevši u obzir da je poslednja rediteljka iz Srbije koja je prikazala svoje ostvarenje na Mostri bila Soja Jovanović, pre čak šest decenija.

Istorija u svojim mnogobrojnim oblicima i savremene tenzije prožimaju takmičarski program Orizzonti 83. Filmskog festivala u Veneciji, koji, kako je umetnički direktor Alberto Barbera istakao predstavljajući zvaničnu selekciju, svedoči o sposobnosti kinematografije da aktuelne događaje pretvori u priče i da deluje kao „izuzetno sredstvo za razumevanje stvarnosti“.

Upravo o tom delikatnom odnosu (filmske) fikcije i stvarnosti, kao i o priči koju donosi ostvarenje „Do kraja dana“, pričali smo s Jelenom Maksimović.

Rediteljka, koja se bavi montažom i snimila je nekoliko dokumentarnih filmova, govorila nam je o ideji iza filma – otkrila nam je na koji način je prepleten s burnim društvenim previranjima u Srbiji, ali i koji su uticaji iza vizuelnog jezika ostvarenja.

Kako se navodi u sinopsisu, „Do kraja dana“ je film o ljubavi koja se rađa usred vrelih letnjih dana, dok studentski i građanski protesti pulsiraju ulicama Zemuna i Beograda. Lena i Stefan dolaze iz suprotstavljenih svetova, ali ih povezuje ista težnja – da budu slobodni.

Uloge u ovom ostvarenju tumače Lena Trifunović, Andrija Krivokapić, Irina Hotomski, Stefan Tarabić, Miodrag Dragičević, Nataša Čakardić, Raško Milatović, Marko Džudović, Aleksandar Milošević i Milica Institucija. Ekipu filma, pored rediteljke i scenaristkinje Jelene Maksimović, čine i koscenaristi Ivan Salatić i Olga Dimitrijević, direktor fotografije Paul Spengemann, scenografkinja Livija Mikić, kostimografkinje Milica Kolarić i Barbi Drmota, montažer Jan Klemsche i dizajner zvuka Vladimir Živković.

Dok čekamo da i u Srbiji pogledamo „Do kraja dana“, navijamo za Jelenu i njen tim u Veneciji.

Jelena Maksimović o filmu „Do kraja dana“

Poslednja rediteljka iz Srbije koja je na Venecijanskom festivalu predstavila dugometražni igrani film bila je Soja Jovanović davne 1966. Kako se osećate što ćete, 60 godina kasnije, doživeti istu čast?

Ne doživljavam to toliko kao lični uspeh koliko kao podsećanje na to koliko kontinuitet u kulturi može biti krhak. Soja Jovanović otvorila je prostor generacijama autorki, ali činjenica da je trebalo skoro šest decenija da se dugometražni igrani film rediteljke iz Srbije ponovo nađe u zvaničnom programu Venecije govori da se taj prostor nije razvijao onako kako je mogao.

Istovremeno, ne bih volela da se ovaj trenutak posmatra kao izuzetak. Želela bih da za nekoliko godina više nikome ne bude zanimljivo što je neka autorka iz Srbije u Veneciji, zato što će to postati deo normalnog toka stvari. U regionu danas postoji mnogo izuzetnih rediteljki i autora koji zaslužuju takvu vidljivost. Nadam se da će ova selekcija biti mali doprinos tome da se vrata ubuduće lakše otvaraju.

Kada vam se rodila ideja za film – kako je nastao scenario, a kako ste pronašli vizuelni jezik za ovu priču?

Ideja za film nastala je mnogo pre studentskih protesta. Želela sam da napravim ljubavnu priču smeštenu u Zemun, kraj u kojem sam odrasla, i da istražim kako odnos između dvoje mladih ljudi iz istog društvenog konteksta, koji su izabrali različite životne puteve, može da utiče na njihove mlade živote. U prvim verzijama scenarija u pozadini su bili ekološki protesti u Srbiji 2021. godine, dok su aktuelni studentski protesti ovoj priči dali novu hitnost i učinili da pitanja koja su me već zanimala postanu neodložna.

Scenario je nastajao kroz dug proces zajedno sa Ivanom Salatićem, a kasnije i sa dramaturškinjom Olgom Dimitrijević. Likovi su se razvijali kroz razgovore sa mladim ljudima, probe i susrete sa glumcima, pa su u filmu zadržali autentičnost, spontanost i energiju sadašnjeg trenutka.

Vizuelni jezik razvijali smo od samog početka zajedno sa direktorom fotografije Paulom Spengemannom. Zanimalo nas je kako da grad prikažemo kao prostor stalnog pokreta, napetosti i neizvesnosti, dok priroda postaje mesto u kojem vreme usporava i gde likovi prvi put mogu da dišu. Zato je filmski jezik u urbanim scenama ispunjen flerovima, vizuelnim opstrukcijama i radom sa off-prostorom, stvarajući osećaj da svet svet neprestano pritiska naše junake.

Nasuprot tome, u prirodi se kadrovi otvaraju, pokreti kamere postaju mirniji, a prostor dopušta kontemplaciju, bliskost i mogućnost da zamisle drugačiji život. Kostimi Milice Kolarić i Barbare Drmote, kao i scenografija Livije Mikić, dodatno su doprineli karakterizaciji likova i izgradnji specifične, pomalo klaustrofobične atmosfere, naročito u enterijerima.

Radnja filma smeštena je između okupiranih fakulteta i ulica ispunjenih studentskim i građanskim protestima. Zašto ste odlučili da priču smestite baš u takvo okruženje?

Zato što mi se činilo da su upravo protesti mesto na kojem privatni život prestaje da bude odvojen od politike.

Kada se društvo menja, menjaju se i ljubavi, prijateljstva, porodice, pa čak i način na koji ljudi zamišljaju svoju budućnost.

Nisam želela da napravim film o protestima u užem smislu, već film o mladim ljudima koji pokušavaju da pronađu jedni druge u trenutku kada se čitav svet oko njih pomera.

Protesti su zato više od pozadine – oni menjaju ritam grada, menjaju odnose među ljudima i otvaraju mogućnost da se sretnu oni koji se u nekim drugim okolnostima možda nikada ne bi upoznali.

Glavni likovi imaju suprotstavljene stavove. Na koji način se film odnosi prema tom problemu i duboko podeljenom društvu?

Lena i Stefan ne predstavljaju dve ideologije koje se sukobljavaju, već dvoje mladih ljudi čije su životne okolnosti oblikovale različite izbore. Lena je studentkinja koja ima privilegiju da studira i artikuliše svoje političke stavove, dok je Stefan mladić iz radničke porodice koji je, spletom okolnosti, završio među ljudima kojima možda ni sam u potpunosti ne pripada.

Mislim da danas previše lako jedni druge svodimo na etikete, a mnogo ređe pokušavamo da razumemo odakle neko dolazi. To ne znači da relativizujem odgovornost ili nasilje, već da verujem da je razumevanje nečijih okolnosti preduslov svake ozbiljne društvene promene.

Film zato ne nudi pomirenje po svaku cenu. On preispituje da li bliskost može da promeni nečiji pogled na svet i koliko smo spremni da preispitamo sopstvena uverenja kada zaista upoznamo nekoga ko nam je do juče delovao kao protivnik.

Rekli ste da naslov „Do kraja dana“ nije samo vremenska odrednica. Koja je uloga filma u toj revoluciji? Može li da je oblikuje?

Ne verujem da film može sam da promeni društvo. Društvo menjaju ljudi koji se organizuju, bore i preuzimaju odgovornost jedni za druge.

Ali film može da promeni način na koji gledamo stvarnost i jedni druge. Može da sačuva iskustva i emocije koje bi inače nestale iz zvaničnih narativa, da postavi pitanja umesto brzih odgovora i da nam omogući da zamislimo svet drugačiji od onoga u kojem živimo. Verujem da je upravo ta sposobnost imaginacije prvi korak svake društvene promene.

Ako „Do kraja dana“ kod nekoga probudi osećaj da promena nije nemoguća ili ga podstakne da razgovara sa nekim sa kim do juče nije mogao da razgovara, onda mislim da je već postigao mnogo.

Šta ste naučili o odnosu fikcije i stvarnosti?

Mislim da je na ovaj film snažno uticala tradicija autora koji su u fikciju unosili elemente stvarnosti. Posebno su mi bili važni italijanski neorealizam i autori koji su radili na autentičnim lokacijama i spajali naturščike sa profesionalnim glumcima. I naši likovi nastali su iz stvarnih susreta – često su spoj više ljudi koje sam upoznala ili posmatrala u okruženju u kojem živim.

Za mene fikcija ne počinje tamo gde prestaje stvarnost, već u trenutku kada sebi dozvolite da je oblikujete.

To je sloboda da pojedine događaje pomerite, stilizujete ili sažmete, da se poigrate žanrovskim konvencijama. Stilizacija ponekad može da bude bliža emocionalnoj istini od doslovnog prikazivanja stvarnosti.

Pošto veliki deo života provodim kao montažerka, imam osećaj da stalno živim između ta dva sveta. Film me je naučio da stvarnost posmatram pažljivije, a stvarnost mi svakog dana vraća nove priče i likove koje kasnije prepoznajem u filmu. Granica između njih za mene je sve manje jasna i upravo me taj prostor između stvarnosti i fikcije danas najviše inspiriše.

Kroz pedagoški rad stalno ste u dodiru s mladima. Zbog čega smo ih potcenjivali i šta će nam ostaviti u amanet?

Mislim da smo ih potcenjivali zato što smo ih posmatrali kroz sopstveni umor. Starije generacije često pretpostavljaju da su mladi apatični samo zato što njihova energija ne liči na onu koju pamtimo iz sopstvene mladosti.

Kroz rad sa studentima imala sam privilegiju da izbliza gledam kako razmišljaju i stvaraju, ali su me u poslednje dve godine ipak iznenadili hrabrošću, istrajnošću i sposobnošću da se organizuju. Pokazali su da je moguće graditi zajedništvo bez izraženih hijerarhija, donositi odluke kolektivno i ostati dosledan čak i pod velikim pritiscima.

Verujem da će nam u amanet ostaviti podsećanje da se iz prethodnih borbi uči, ali i da svaka generacija mora da pronađe sopstveni jezik otpora i specifične načine da se izbori za slobodu.

Srpska kinematografija je stalno izložena kritikama. Gde vidite prostor za promenu?

Najveći problem nije nedostatak talenata, već nedostatak kontinuiteta. Film ne može da se razvija ako autori godinama čekaju konkurse ili rade u uslovima potpune neizvesnosti. Potrebni su stabilni i transparentni sistemi finansiranja, više poverenja u autore i dugoročna kulturna politika koja će biti održiva bez obzira na političke promene.

Paradoksalno je da naši filmovi često dobijaju međunarodna priznanja upravo zahvaljujući ogromnom entuzijazmu ljudi koji ih prave uprkos sistemu, a ne zahvaljujući sistemu. Volela bih da jednog dana energiju trošimo na filmove, a ne na borbu da uopšte možemo da ih snimimo.

Mada, ima nečeg i u toj muci. Iz nje se ponekad rađaju nužnost, beskompromisnost i potreba da se napravi film koji zaista mora da postoji.

Koji su vaši filmski uzori? Postoje li filmovi koje biste preporučili?

Filmski uzori vezani za ovaj film zaista su veoma raznoliki. Tu su svakako Nikolas Rej sa filmom „Oni žive noću“, Vong Kar Vai sa „Srećni zajedno“, Breson sa „Mušet“, Keli Rajhardt sa „Vendi i Lusi“, kao i Luj Mal sa „Lakomb Lisjenom“. Svaki od tih filmova inspirisao me je na drugačiji način – od načina na koji spajaju intimne priče sa društvenim kontekstom, do slobode u građenju filmskog jezika.

Mislim da je istorija filma puna dragulja kojima se vredi vraćati i koje treba iznova gledati, jer sa svakim novim iskustvom u njima otkrivamo nešto drugačije.

Savremene filmove gledam nešto selektivnije, ali volela bih da izdvojim autorke čiji rad izuzetno cenim. Imala sam sreću da sa nekima od njih sarađujem kao montažerka, dok rad drugih pratim sa velikim divljenjem. To su Milica Tomović, Marta Popivoda, Kumjana Novakova, Nika Autor, Hana Jušić, Kukla, Ivana Mladenović, Iva Radivojević i Emilija Gašić, kao i montažerke Hrvoslava Brkušić, Vanja Kovačević, Nataša Pantić, Mina Petrović, Milica Jelača… Verujem i da će ovogodišnji Festival autorskog filma, pored „Do kraja dana“, doneti publici mnogo izuzetnih regionalnih ostvarenja.

Dok čekamo da gledamo film na FAF-u, šta možemo da uradimo za sve nas – do kraja dana?

Možemo da pokušamo da ne odustanemo jedni od drugih. Da razgovaramo sa nekim sa kim se ne slažemo, pomognemo onome kome je pomoć potrebna, odemo na protest, u bioskop, na koncert ili u prirodu i podržimo mlade ljude koji pokušavaju da menjaju svet.

Započnimo promene malim gestovima solidarnosti koji se iz dana u dan umnožavaju.

Volela bih da ljudi izađu iz bioskopa sa osećajem da se nakon poslednjeg kadra priča ne završava, već da se tada nastavlja naša borba za svet u kojem želimo da živimo.

„Do kraja dana“ realizuje se u koprodukciji Taurunum Film iz Beograda, Premierplus Studija iz Bugarske, Staragara iz Slovenije, Meander Filma iz Crne Gore, Kelek Filma iz Nemačke i Dinaridi Filma iz Hrvatske. Producentkinja je Jelena Angelovski (Srbija), a koproducenti Nikolay Mutafchiev (Bugarska); Miha Černec i Jožko Rutar (Slovenija), Dušan Kasalica i Ivan Salatić (Crna Gora), Arda Çiltepe i Steffen Goldkamp (Nemačka), Tena Gojić (Hrvatska).