Poetika dolazaka i odlazaka: Sledećeg leta u Marijenbadu

Sledećeg leta u Marijenbadu prva je knjiga Bogdana Milanovića (izdata krajem prošle godine za PPM Enklava). Na granici između zbirke pesama, lirskog romana i poetskog scenarija, ona prati Matea i Mateu, dvoje junaka čiji se susreti i rastanci odvijaju kroz gradove, hotelske sobe, sećanja i snove.

Rim, Umbrija, Berlin i Bijaric samo su neka od mesta njihove ljubavne mape, dok, sem geografije, atmosferu priče oblikuju i filmske reference na Osam i po, Veliku lepotu i Prošle godine u Marijenbadu, po kojem je knjiga i dobila ime. 

Sa Bogdanom razgovaramo o tome kako je nastao ovakav žanrovski spoj, o mestima koja nam mogu biti važna čak i ako ih nikad nismo posetili i kakve veze ima blog Grof od Kamilije, koji vodi od 2018, sa jednom od njegovih omiljenih pesama grupe Svemirko. 

Intervju o knjizi „Sledećeg leta u Marijenbadu„

BURO. Da li si od starta znao da će zbirka pesama, lirski roman ili poetski scenario biti miks više žanrova ili se to dogodilo tokom samog pisanja Sledećeg leta u Marijenbadu? 

Bogdan: Forma scenarija iskrsla je na kraju, kad sam sve pesme već završio i podelio po ciklusima. Imao sam neku vrstu intimne logike iza takvog prvobitnog rasporeda i verovao da je putovanje gotovo. Onda sam predao rukopis i posle nedelju dana pozvao me je urednik. „Grofe, imamo meso, ali nemamo skelet. Nešto mora da nosi pesme. Probaj da snimiš film od svega ovoga.”

Vratio sam se za sto i gledao u praznu šoljicu. Putovanje je, naravno, tek počinjalo. Koristio sam scene kao male prostore razbistravanja. Takvi prostori teksta bili su mi značajni jer sam u njima morao da se zapitam, nakon šest godina: Šta ja zapravo želim da kažem?

Scene su, jedna za drugom, otvarale moguće narative i osvetljavale put za Matea i Mateu. Meni je sve to značilo jer sam kroz takvu formu, koja se ispostavila kao žanrovski miks, pojednostavio sebi neke stvari, a čitaocu ispričao priču o njih dvoje. O onima koji ne umeju da odu i ne umeju da puste drugog da ode. Bar se nadam da jesam. 

BURO. Ko su Mateo i Matea? I gde su rođeni, možda na nekom putovanju? 

Bogdan: Mateo i Matea se sreću u trenucima bekstva. Mateo beži od haljine na zadnjem sedištu, šuma se razliva po prozorima, a Matea u bundi beži od porodičnih lanaca, proterana iz svog grada.

Oboje su na putu. To je scena, ono iza su pesme.

U njima se njih dvoje ogledaju, pronalaze i gube jedno drugo. Neprekidno, kroz sećanja i lične begove.

Od sveta koji ih okružuje ili sveta koji su ostavili za sobom. Oni su saputnici koji pokušavaju da promene svoju sudbinu, ali se gube u svim svojim grandioznim gestovima. Mateo na samom početku knjige kaže: Najbolje stvari koje sam doživeo nikad nisam video. Sva putovanja koja slede istinita su samo onoliko koliko čitalac to odluči. To Mateo prepušta vama. 

BURO. Zbog čega si želeo da opišeš baš te ljude – one koji ne puštaju drugog da ode i one koji ne znaju da odu? 

Bogdan: Između dvoje glavnih junaka uvek ostaje nešto nedorečeno što im ne dozvoljava da izađu iz tog čvora. Takav odnos ja nisam inicijalno planirao. Tokom godina, kako su se razvijali i Mateo i Matea, postajalo mi je sve teže da razmrsim taj čvor. Do samog kraja, oni ostaju u toj nekoj vrsti klinča.

To su trenuci u kojima ona sedi za stolom i gleda u jednu tačku, dok Mateo lovi njen osmeh daleko na licima konobarica, iako je sve gotovo. Uvek ostaje nešto što nije izgovoreno. Postavlja se pitanje da li su uopšte bili sposobni da vole. 

BURO. Mateo i Matea sreću se na raznim stranama sveta. Kako si birao mesta na kojima će se sretati i jesu li ona tebi lično važna? 

Bogdan: Hotel u Bijaricu, Palata u Lionu, Montekatini i Marijenbad neka su od mesta koja definišu atmosferu i koja su takođe iskrsavala s vremenom. Mondenska mesta pod gustim melanholičnim nabojem. Jedino je u takvim mestima sva teatralnost njihovih gestova bila adekvatna.

U takvim mestima se distanca između njega i nje, realnosti i izmišljenog, sveta i ljubavnika, povećava ili potpuno gubi. Mnoga od tih mesta upoznao sam samo kroz književnost i film. To ne umanjuje značaj koji ona imaju za mene, štaviše, verujem da su daljina i „neviđeno” doprineli elektricitetu sa kojim sam im se posvetio. Možda je to snaga nedoživljenog koju književnost prigrli.

Nikad nisam video Marijenbad. 

BURO. Tvoji junaci su uvek u nekom tranzitu. Zašto im ne daješ mira i pronalaze li mir na kraju? 

Bogdan: Veliki deo teksta posvećen je ličnim begovima. Jure kroz salone, prazne korporacijske hodnike, čekaju spas na nekoj benzinskoj pumpi. Svako njihovo putovanje je i beg. Nesposobni su da prihvate svet koji se razvio ovako, niti jedno drugo, dok istovremeno ne mogu bez sveta i jedno bez drugog. To je bezizlazna situacija u kojoj je beg jedina opcija. 

Strahuju od upliva običnog u njihove živote, svesni da ne mogu bežati zauvek. Oni se i nakon tačke razlaza sreću kroz slomljena sećanja, dok je Mateo traži samo na pogrešnim mestima, ona pliva u čaši ustajale vode. Skoro pa srećna. Poslednja pesma, kraj filma, istovremeno zatvara priču o bekstvima ili otvara jednu novu. Na čitaocu je da proceni. 

BURO. Knjiga se, piše na njenoj poleđini, naslanja na filmski svet Felinijevog 8½, Sorentinove Velike lepote i Reneovog Prošle godine u Marijenbadu ‒ dela koja na različite načine grade hipnotičnu, snoliku stvarnost između jave, imaginacije, sećanja. Da li je taj „međuprostor” samo estetski okvir knjige ili način da oslikaš same junake koji žive u atmosferi takvih filmova? 

Bogdan: Mateo se i pojavio prvi put jednog rimskog mamurnog jutra, na terasi s koje maše opaticama. Grešni sin Đepa Gambardele. Velika lepota je dobrim delom uticala na rađanje takvog lika i trasirala njegove prve korake. Gorki ukus dolče vite u ustima, snobovi iz 8½, režiser koji ne zna šta želi da saopšti.

Video sam kako Mateo može da se kreće u takvom okruženju, ali s vremenom, on i Matea ipak izlaze iz te atmosfere i grade svoju. Ta granica između stvarnog i zamišljenog, koja se gubi i vraća, izlomljenost sećanja i prazni hodnici iz filma Prošle godine u Marijenbadu ipak su najbliži knjizi. Koko Šanel je bila zadužena za dizajn haljina koje nosi Delfin Serig. I to je važno. 

BURO. Završio si radionicu kreativnog pisanja Zvonka Karanovića. U kojoj meri je taj proces oblikovao tvoj književni senzibilitet i da li je kroz rad sa njim dolazilo i do otvaranja prema bitničkoj tradiciji, posebno Keruaku, čija je knjiga On the Road centralna inspiracija ovog print izdanja? 

Bogdan: Često smo na radionici pominjali bit generaciju, naročito Barouza i Keruaka. Ta priča o svitku, tekstu koji ne staje i koji je napisan za svega mesec dana, i pre radionice mi je bila važna kao neki mali mit, kao motivacija.

Motivacija na pokret, prepuštanje ludilu koje čeka sa obe strane puta.

Kasnije su mi pisma između Keruaka i Ginzberga dala bolji uvid u to kakve su sve ožiljke ostavila ta lutanja. Nakon svega, najbliži mi je ostao Barouz. Od Misurija, gde je rođen, preko Turske, Beča, Tangera, džungli Amazonije, Londona, Pariza, Meksika, došao je do svog „bunkera” u Njujorku i završio u Kanzasu. To je gospodin. 

BURO. Da li si ikad u svom stvaralaštvu iskoristio ono što si naučio ‒ spoznao ‒ saznao ‒ otkrio na Fakultetu za bezbednost (koji si završio)? 

Bogdan: Fakultet mi je više pomogao da se nađem u pravom trenutku tamo gde je trebalo. Na radionici. Ne znam, verovatno je i ekonomičnost jezika koju sam razvijao kroz pojedine discipline na fakultetu uticala kasnije na to kako gledam na tekst kojim se bavim. Bilo bi zanimljivo propratiti tragove poezije i u bezbednosti. 

BURO. Ko je Grof od Kamilije i kakve veze ima sa Ženom od vanilije? 

Bogdan: Raskrinkali ste me! Grof od Kamilije je moj mali dendistički projekat od 2018. godine, napravljen za uži krug legendica koji vole takav sadržaj – dekadenca i specifičan humor koji je prati. Tad je Svemirko bio na vrhuncu snage, Žena od vanilije se pevala često. Voleo sam i par pesama pre tog albuma. Zbogom, proleteri su mi jedna od omiljenih i danas. Kako sam konzumirao kamel žuti kraći, slušao Ženu od vanilije, prirodno je došlo do Grofa od Kamilije. 

BURO. I tvoj junak Mateo je pomalo dendi, a čini mi se da i ti sam neguješ taj stil. Ko je neprevaziđeni dendi? I gde su nestali dendiji danas? 

Bogdan: Da, kod Matea postoji, pored svega, distanca od sveta koja je karakteristična za jednog dendija i koja ga definiše kao takvog. On u taj svet unosi pobunu, svojom pojavom i svojim karakterom. Ljudi često dendizam pogrešno povezuju isključivo sa modom, dok dendi živi van mode. On je uvek nasuprot, onaj koji pokreće i preispituje svojom beskorisnošću, dok je odeća samo odraz takvog stava.

Neprevaziđeni dendi je i prvi (a neki kažu i jedini) Džordž „Bo” Bramel, britanski oficir bez aristokratskog porekla koji je promenio tadašnje gledište na muško odevanje i koji je diktirao tokove visokog društva u 19. veku. Čovek kome su čizme polirali šampanjcem. Od svega što je postigao najdivnije je to što nije postigao ništa.

Ne znam koliko ih ima danas, ali sudeći po Instagramu, sama reč dendi više se prenela na modu, na neku vrstu paunisanja. Ipak, verujem da postoji neka nevidljiva linija koja spaja prave dendije i da ih ima. U najboljem smislu, to su i Vlada Zaplet, vlasnik restorana Cveće zla, i Nikola Vranić, umetnik i beskućnik. 

BURO. Gde putuju junaci tvoje sledeće knjige? 

Bogdan: Trebaće mi vremena da nađem sledeće likove, da obradim i smirim u sebi knjigu koju sam završio. Nadam se da će biti negde bliže meni, možda ću ih naći na kišovskom putovanju po svojoj sobi, možda u Marijenbadu. 

BURO. A gde ti putuješ ‒ prvi sledeći put? 

Bogdan: Skoro sam gledao ponovo film Večnost i jedan dan od Angelopulosa i shvatio sam da moram da posetim Solun. Tako da, citiraću Šurdu ‒ za mene je Grčka i topla klima, ovde je propast za moj organizam.  

Fotografije: Privatna arhiva