Filmska terapija stiže u Kinoteku uz Kurosavin „Rašomon“ i interaktivnu diskusiju

Filmska terapija je odavno prestala da bude samo teorijski koncept i preselila se u prostor u kojem filmsko platno funkcioniše kao kolektivni katalizator za suočavanje sa nesvesnim. Nakon uspeha koji je tokom prethodnih godina ostvario Ciklus filmova i diskusija o mentalnom zdravlju, program nastao u zvaničnoj saradnji Instituta za mentalno zdravlje i Jugoslovenske kinoteke sada doživljava svoj dugo očekivani povratak. Kroz ovaj nastavak, bioskopsko platno ponovo postaje prostor u kome se susreću umetnost, psiha i kolektivna katarza.

U septembru smo mogli da gledamo čuveni film Trejnspoting iz 1996. godine, a nakon projekcije je usledila panel-diskusija koju je vodio doc. Dr Milutin Kostić, psihijatar sa Instituta za mentalno zdravlje, zajedno sa gostima psihijatricom Dr Milicom Rdusin i režiserkom Milicom Tomović. Oktobar je doneo projekciju domaćeg filmskog ostvarenja Rekvijem za gospođu J reditelja Bojana Vuletića, koja je završena jednočasovnom diskusijom. Pored Bojana, u razgovoru sa publikom su učestvovali i Prof. Dr sci med Bojana Pejušković, spec. Psihijatrije i Snežana Mrvić, spec. medicinske psihologije.

A 16. novembra nas očekuje nešto drugačiji koncept, pa umesto klasične panel-diskusije, pod moderacijom psihologa i grupnog analitičara Nikole Ljubičića i psihijatra i trening grupnog analitičara Ivana Ristića, nakon prikazivanja filma Rašomon, biće održana interaktivna diskusija sa publikom koja počiva na istim principima kao filmska terapija.

Šta je zapravo filmska terapija?

Filmska terapija, ili psihoterapija filmom je jedan od pristupa koji koristi filmove kao sredstvo za istraživanje emocija, ponašanja, ličnih uvida i psiholoških problema. Koncipirano po istim principima, gledaoci filma će biti ohrabreni da slobodno asociraju utiske i osećanja koji je film izazvao u njima, dok će Nikola i Ivan voditi diskusiju u načelima vođstva terapijskih grupa.

Filmska terapija predstavlja jedan od oblika grupe u kojem kolektivno iskustvo, a kasnije deljenje utisaka može da oslabi mehanizme odbrane koji sputavaju diskusiju, potisnute sadržaje i može da omogući lakše sticanje novih uvida nevezanih samo za film nego i za sopstvene doživljaje gledalaca. Iako je po prirodi novija metoda, još u antičkim vremenima je jedan od prvih ciljeva pozorišta bio izazivanje osećaja katarze (κάθαρσις). Ona donosi mogućnost da posmatrači bezbedno prožive snažne emocije, koje su im inače nedostižne, ali tokom posmatranja likova na sceni.

Jedna od prednosti ovakvog pristupa jeste i psihološka distanca koju umetničko delo pruža. Govoreći o postupcima filmskih likova, gledaoci zapravo mogu da istražuju teme koje prepoznaju u sopstvenom iskustvu, bez neposredne potrebe da govore o sebi. Na taj način film postaje svojevrsna polazna tačka za razgovor o emocijama, odnosima i ličnim obrascima ponašanja.

Zašto je Rašomon odličan izbor za ovakav koncept?

Kada se govori o filmovima koji razotkrivaju mehanizme ljudske psihe, remek-delo Akire Kurosave iz 1950. godine nameće se kao apsolutni imperativ. Rašomon nije samo prekretnica u istoriji svetske kinematografije jer se proslavio nelinearnim narativom i višestrukim perspektivama, već je i studija slučaja o tome koliko lično iskustvo, ego i mehanizmi odbrane prebojavaju našu percepciju takozvane objektivne realnosti.

Radnja prati isti tragični događaj – ubistvo samuraja i silovanje njegove žene u šumi – kroz četiri potpuno različita, međusobno suprotstavljena svedočenja učesnika, uz naknadnu perspektivu samog svedoka iz prikrajka. Svaka verzija konstruisana je tako da otkriva drugačije motive, interese i emocionalne reakcije svojih pripovedača, otvarajući pitanje koliko lični doživljaj, ego i potreba za očuvanjem sopstvenog integriteta utiču na način na koji tumačimo stvarnost. I sve to dok ogoljava činjenicu da istina retko postoji u apsolutnom obliku i da je ona uvek subjektivna konstrukcija obojena unutrašnjim traumama i potrebama.

Upravo zbog toga Rašomon predstavlja idealan medijum za diskusiju zasnovanu na principima film-terapije. Gledalac se u bioskopskoj sali ne nalazi u poziciji pasivnog posmatrača, već postaje četvrti svedok. Dok pratimo kako se likovi grčevito drže svojih verzija istine, film nas direktno izaziva da preispitamo sopstvene uglove gledanja, nesvesne pristrasnosti i načine na koje sami sebi opravdavamo postupke.

Projekcija će se održati 16. novembra u Jugoslovenskoj kinoteci sa početkom u 19:00h.

Naslovna fotografija: Courtesy Everett Collection / Everett / Profimedia