Izjava „braon s drapom“ je u mojoj glavi (i porodici) godinama nešto najuvredljivije što se može reči za nečiju estetiku. Jednostavno je sinonim za one masovne zločine protiv lepote iz osamdesetih i devedesetih u vidu gigantskih modularnih braon plakara u stanovima sa drap itisonima i tapetama i ugaonim garniturama prvelikim za prostor u kom se nalaze. U mojoj svesti, to strašno „braon s drapom“ bukvalno evocira miris zaprške i nepismenost onog koji ga izgovara kao pohvalu. Prihvatam da me zbog toga nazovete snobom, ako mislite da je tako. Ipak, malo po malo, moji sačuvani folderi na Instagramu i boardovi na Pinterestu bez sumnje pokazuju jednu te istu tendenciju bilo da je u pitanu odeća ili uređivanje (još uvek zamišljenog) salonca, a to su sve nijanse bež, krem, drap – i poneka braon. I eto mi sad!
Ne samo da uopšte nisam bila u stanju da ih jako dugo vremena spojim sa svojom gorepomenutom uvredom, nego kad mi je na taj nesklad ukazala drugarica koja je arhitekta, mislila sam da je pogrešila. Ali nije. Ja sam, nekako, postala bež i „drap“ osoba. I ne samo ja, sve ono što se nekad zvalo beau monde danas je svakako u nekoj bež/braonkastoj nijansi. Aspiracija kao takva, prešla je u ovaj tonalitet, a on postao ultimativni simbol luksuza (a od plakara se udaljio hiljadama svetlosnih godina). Fasada, torba ili grudnjak od kašmira – nebitno je – osećaj je isti i želimo ga svi.
Jedan deo sveta modnih istoričara smatra sve ove nijanse, a pogotovo khaki, bojama zla. Istina jeste da su ovo boje vezane za britanske kolonijalne uniforme i nebrojene zločine koje su ljudi koji su ih nosili sprovodili. Njena povezanost sa vojskom ne može se negirati kroz vekove: čak je i najpoznatiji mantil na svetu -trenč – nastao za vreme Prvog svetskog rata kao deo uniforme. Upravo negde u to vreme, počeli su da ga nose i civili i, nakon toliko vremena i izmenjenih referenci, zaista mislim da je sasvim u redu danas posmatrati bež običnom bojom poput bilo koje druge. Yves Saint Laurent (i Veruschka) bili su stepenik između korisnog i glamuroznog koji je bež uspešno preskočila, a zatim su došle osamdesete i japiji – vreme u kom je bež apsolutno vladala, ne mogo različito od današnjeg trenutka.
Upravo tada na svoj tron su se popeli Armani, Max Mara, američki minimalisti… Danas su se filmovi „Zaposlena devojka“ i „Američki žigolo“ vratili kao glavne modne reference i, ako bolje pogledate sve je tu: od oversized sakoa u nijansama peska pa sve do belih patika (iz kojih se danas, doduše, modno osvešćeni ne prezuvaju u štikle kada stignu na posao). Želimo mekoću, sunčeve zrake, harmoniju koja je gotovo bez kontrasta. Upravo je ta harmonija verovatno iza naše kolektivne opsesije ovom paletom tonova – ona je sve što nam u svakodnevici fali. Ultimativni eskapizam. Neko rek’o Instagram?