Između dobrih i loših odluka postoji i ono treće – nedonošenje odluka uopšte. Krajem godine volim da razmislim o tome šta bih želela da promenim u sledećoj, da razlučim realno od sanjarenja. Zapišem sve na papir i vidim gde sam, ko sam i šta sam u odnosu na to gde sam bila, ko sam bila i šta sam radila pre godinu dana. Ne moram da imam više love ili da sam otputovala bog zna gde, poenta je samo u tome da volim da sagledam šta se sve promenilo u prethodnih 365 dana.
Što se ove godine tiče, postoji mnogo stvari koje nisam uradila, a stoje na to-do listi (položiću vožnju u 2024. godini, majke mi). Ali počela sam da donosim odluke – da svojevoljno presecam stvari ili svesno da se opredeljujem za njih.
Deluje kao neznatan pomak, jedan baby step, ali tek sada vidim koliko se u savremenom svetu, prepunom izbora i mogućnosti (ili nedostatku istih), prepuštamo nedonošenju odluka uopšte. Dopuštamo da nas život mazi/ili šamara svojim tempom, a mi se prepustimo i pratimo, kako dune vetar.
Pre nekoliko godina mi je život izgledao dosta drugačije. Spolja je, pretpostavljam, delovalo kako treba. Imala sam posao koji je, opet pretpostavljam, sa strane izgledao kreativan i zabavan. Bila sam u mirnoj i srećnoj vezi. Zdrava, prava. Za nekoga u srednjim dvadesetim, život mi je bio prilično lepo postavljen. Ali, bila sam nemirna, negde duboko u sebi nesrećna. Osećala sam se kao da mi se život samo dešava. Prihvatala sam sve što mi se nađe na putu, meseci su jednostavno tekli i pretvarali se u godine.
U nedostatku donošenja bilo kakvih konkretnih odluka, svet je donosio odluke umesto mene. Ali to je u stvari beg – od odgovornosti, suočavanja, straha. Na kraju dana, od odrastanja.
U romanu High Fidelity, i u istoimenom filmu, Nick Hornby kaže: „Uvek sam jednom nogom bio napolju i to me je sprečavalo da radim mnoge stvari, kao da razmišljam o svojoj budućnosti… Pretpostavljam da je imalo više smisla ničemu se ne posvetiti, držati sve opcije otvorenim. A to je samoubistvo, sitnim koracima“.
Kada ideš linijom manjeg otpora ne daješ sebi, ni životu koji gradiš, pravu šansu. Tek sada vidim koliko su čak delovi života koje sam zaista želela, kao što je bio moj tadašnji odnos, patili zbog toga. I na kraju, isčezli, bez da sam se ikada zaustavila dovoljno dugo da osvestim šta se oko mene događa.
Zato sam ove godine, za svoj rođendan (priznajem, pijana) kupila sebi kartu za solo putovanje u Barselonu. Oduvek sam htela da odem tamo, da odem negde sama i u tom trenutku sam imala tu mogućnost, pa sam odlučila da to i uradim. Nekoliko meseci posle toga sam otišla sama na more. Odlučila sam da prestanem da grickam nokte posle 18 godina loše navike, i uspela sam. Izvukla bicikl iz podruma, popravila ga i počela da vozim. Odlučila da svaki dan pišem za sebe (makar po malo), da više čitam, da kuvam recepte koji mi godinama stoje pod Saved na Instagramu.
Odlučila da prekinem odnos koji mi nije ništa donosio, tražila odmor od posla kada mi je bilo potrebno, smanjila druženje sa onima koji su mi crpeli energiju, više vremena počela da ulažem u one koji su me činili nasmejanom.
Baby steps, ali sve su to neke odluke koje, kad se spoje, su nešto više od sitnih koraka. Odgovornost za svoj život ću na kraju dana da snosim samo ja, pa bolje da ga svesno prigrlim, oberučke.
Dobar drug je nedavno odlučio da prekine vezu od šest godina. Sedeli smo za ostrvom u njegovoj kuhinji dok mi je prepričavao kako je tačno došlo do toga, kako je osvestio da više nije ispunjen ni srećan. Trebalo mu je dva-tri meseca da skupi hrabrost, da kroz razgovore sa devojkom oboje dođu do odluke da je bolje da se rastanu. Da, ovo su normalne stvari. Ali u svojoj suštini su izuzetno posebne. Znači da je neko dovoljno svestan i spreman da preuzme odgovornost i da svesno stvori poglavlje koje glasi „pre i posle”.
Mnogi to rade na mikronivoima svaki dan, kao što je slučaj sa mnom koja se trudi da vežba ovu veštinu cele 2023. Čak i pored toga, oduzima mi dah kada vidim koliko su ljudi koji biraju da donesu neku veliku odluku zapravo hrabri – kada nisu primoreni na to, nego jednostavno biraju sebe i svoju sreću. Biraju da preusmere svoj život, umesto da čekaju da život preusmeri njih.
Malo li je – za 365 dana?
