Za razliku od svih normalnih tinejdžera (iako ruku na srce ne znam baš šta je “normalan” tinejdžer, svaki je lud na svoj način) svoje srednjoškolske dane sam provela u sentimentalnom razvlačenju po hodnicima, čitajući Majakovskog, bivajući zaljubljena u apsolutno nedostižne likove iz stvarnosti, ili ove još nedostižnije iz romana, i vikend akcijama koje su podrazumevale rom-com vikende. U prevodu, stvarnost svedena na minimum, redovni odlasci u biblioteku i video klub na maksimum. Odatle negde i potiče specijalan odnos koji imam sa ovim žanrom i koji se najjednostavnije može svesti na: stvarno znam da je sve kliše od početka do kraja, ali apsolutno obožavam. I to ne znači da ne gledam i Kurosawu i Tarkovskog, doduše ni ne razumem zašto bi jedno isključivalo drugo, ali mi se dopada da udovoljavam malom glasu u sebi koji kaže da uprkos svemu što sam naučila o sebi i drugima u ovim kasnijim, postgimnazijskim godinama, malo magije jeste moguće. Uostalom, nije da se ne događa i u stvarnom životu s vremena na vreme, e sad, što ne isfunkcioniše kao na filmu, to je već druga priča.
Devedesete i rane 2000-te su definitivno bile vrhunac ovog žanra gde su se Meg Ryan, Sandra Bullock i Julia Roberts ubrzano dobacivale štafetom i suvereno vladale ekranima, međutim, nakon ultimativne decenijske vladavine ljubavi na ekranu i u vazduhu, i kratke Katherine Heigl faze, tržište je u suštini postalo prezasićeno naslovima koji jednostavno nisu bili dobri i kojima je nedostajalo magije, i spontanosti svojih prethodnika. Novi naslovi su vibrirali na slavi starih kojima nisu dorasli i bilo je jasno da je vreme da se desi nešto revolucionarnije. Na starom talasu se više nije moglo voziti, mnogi glumci koji su započeli sa ovim žanrom, su znali da su sposobni za nešto više i bolje, i počeli da „ispiraju“ svoju romantičnu filmografiju velikim naslovima i ozbiljnijim ulogama, i sveukupno smo svedočili totalnoj stagnaciji. Ljubav se povukla u svoju kućicu i prestala da postoji, a svi mi iskreni fanovi mešovitih stanja između suza i smeha, našli smo se napuštenim i ostavljenim, bez novih dobrih naslova za pozajmiti sa police u video klubu. Doduše, i bez video klubova. Rečju, totalna apokalipsa u kojoj kao da smo kolektivno postali daleko više okrenuti pričama o pronalaženju sebe nego drugog, pa se smrt romantičnih komedija činila neizbežnom i finalnom.
Ipak, ispostavlja se da su tradicionalne romantične komedije žilavije od toga, i da nisu zauvek zakopane, samo su malo nestale jer im je bilo neophodno osveženje. Preobražaj, u skladu sa savremenošću, koji nije mogao da se dogodi preko noći. Istina, napraviti romantičnu komediju danas je znatno kompleksniji posao nego pre 20, 30 godina. To još uvek treba da bude ostvarenje koje će zadovoljiti našu potrebu za dozom izlizane romantike, koje se ježimo ali u kojoj istovremeno i uživamo, ne bi valjalo da pošalje pogrešnu poruku ili deluje suviše nerealistično i prevaziđeno, i postoji dosta tema koje nisu baš najromantičnije, ali koje nemamo luksuz da zaobilazimo. Deluje kao rizičan posao, i jeste, ali je i rizik koji je neko bio spreman da preduzume pa je tako kada je 2018. godine Netflix objavio “leto ljubavi” bilo jasno da smo se ukrcali na brod koji nas vodi na egzotičnu destinaciju za koju smo pomalo i zaboravili da postoji. Objavili su 6 originalnih ljubavnih priča, i ubacili nas u love hajp koji od tada nije prestao a brojke pokazuju da je očigledno bilo i neophodno budući da je preko 80 miliona gledalaca gledalo barem jedan od filmova samo tokom naredna tri meseca. Pored toga što je još jednom dokazano da sve što Netflix dotakne pretvori se u zlato, potvrdio je da nismo zaboravili na romantiku i vratio nam je ono za čime smo čeznuli. Zaljubljivanje, leptirići, upoznavanja, osmesi i pogledi.
Doduše u malo izmenjenoj verziji. Iako u svojoj suštini elementi ostaju isti, definitivno nije u pitanju ista priča jer koliko god voleli stare filmove, činjenica je da u njima svedočimo zaljubljivanju i problemima isključivo belih hetero parova, a iskreno ne znam ko je i kada odlučio da je ljubav na ekranu rezervisana samo za njih pa je stvarno i bilo vreme da se malo povuku da bi se o njima drugačije promislilo a snobizam zamenio diverzitetom u svakom pogledu. Nova “tura” rom-coma pokušava upravo to, da apgrejduje postojeći sistem i da im inkluzivniji cast i priče, kao što je na primer “Happiest Season” novi film Clea Duvall, ali i recimo “Love, Simone”, ili “Always Be My Maybe”, “To All the Boys I Loved Before, “Irreplaceable You” koji u glavne uloge dovode junake i junakinje koji nisu nužno belog, hetero backgrounda. Kao što je u pogledu ženske emanipacije tura filmova iz devedesetih znatno napredovala u odnosu na romantične komedije iz pedesetih i šezdesetih tako i ovi filmovi donose revoluciju, tretiraju nove stare probleme i skreću pažnju na sve odnose moći, seksualne politike, politike roda, body-shaming, i toksično stereotipiziranje kojim jesmo okruženi.
Uprkos izmenama, suština ostaje ista i ono što ih stvarno čini dostojnim pandanima tradicionalne romantične komedije su iskrenost i poštovanje koje imaju prema žanru, njegovim junacima i svima sa druge strane ekrana. Možda je “najglupaviji” žanr ikada, možda je previše lagan, i nebitan, i onaj prema kom je najlakše odnositi se sa dozom cinizma, ali je možda baš zbog svega toga i najbitniji. Jer istražuje ono što je zaista važno. Najbazičnije čudo ljudske povezanosti i odnosa, koje verovatno nikada nećemo ni razumeti u potpunosti kako funkcioniše ali uz svaku novu priču deluje da negde, za nekoga, nešto možda ipak ima smisao, odoleva svom cinizmu i kritikama, i nastavlja da nudi ono što nam treba, čak i kad kažemo da ne.
I naravno da znam da se nikome ne zaglavi štikla u rešetki nasred ulice, pa ga spasi prelepi doktor, niti stvari uvek funkcionišu po sistemu „prati svoje srce i završiće se dobro“ (tu sam čak višestruki šampion da vam potvrdim suprotno, ali i svejedno kažem – go for it), ali mi je predivno da verujem. Ima nečeg prelepog makar i samo u ideji. Svet je postao toliko komplikovano mesto, koje zna da ponudi sve samo ne happy ending da baš zato ima smisla okrenuti se komfornom svetu romantičnih komedija, otpornom na cinizam. Jer, na kraju dana to je jedno od malobrojnih stvari koje su sigurne. Da nema mesta na planeti Zemlji gde se ljudi ne zaljubljuju, a ako je nešto dokaz za to onda je to “For Sama”, dokumentarni film nastao u opkoljenom, bombardovanom Alepu. Film je brutalno realan, na momente iskreno mučan za gledanje, i miljama udaljen i od komičnog i od romantičnog, ali je urađen za bebu koja je rezultat ljubavi koja se desila niodakle, i koja ne bira ni vreme ni mesto. Zato nam trebaju romantične komedije, jer su uravnilovka za parče ljubavi koje svi tražimo, i koja je ista svuda na svetu. Jednake su slobodnoj zoni da izrazimo emocije, i potajno ili ne, očekujemo tako nešto za sebe. Kliše level maksimalan, ali kada malo bolje razmislite, šta pa nije? Uostalom, sada kada zvanično imamo i sve veći diverzitet i sve oblike ljubavi, verujem da je ovo možda jedini žanr koji stvarno razume šta znači jednakost i sigurno mesto na kom se svi isto smejemo i plačemo, gde smo svi jednako jadni, želimo da budemo voljeni i nemamo pojma kako.
Manda Javorina
Beauty & Fashion Editor
