Foto: Nemanja Stojanović, Aleksa Vitorović, Nenad Vujanović, Nađa Kastratović
Kišobran kolektiv je nastao sa idejom da promoviše alternativnu kulturu, a za mnoge od nas koje nismo mogli da pronađemo svoje mesto, Kišobran žurke su postale noći kada smo se osećali svoji na svome.
Malo li je – da jedan kolektiv u Beogradu opstane petanest godina. Počeli su 2008. godine, što mi je potpuno neverovatno s obzirom da tada nisam ni počela da izlazim, a njihove žurke su bile moj prvi susret sa noćnim životom. Ne mislim na onaj turistički noćni život, jer imamo i toga, nego onaj koji se otkriva ispod površine.
Posle svog prvog odlaska na Kišobran žurku sam sledećeg jutra, uzbuđena i egzaltirana, podelila utiske sa drugaricm. Konačno sam doživela izlazak u Beogradu gde se muzika koja me najviše radila puštala celu noć. Pesma koju pamtim sa te žurke je Audacity of Huge od Simian Mobile Disco. Od tada, pa u godinama koje su sledile, sam skupljala karte sa Kišobran žurki. Jedno vreme su mi stajale zalepljene na zidu pored kreveta. U jednom trenutku, nakon što su sa zida prešle u kutiju, sam otišla na kućnu žurku i videla da zauzimaju celu površinu jednog zida kod drugara u spavaćoj sobi. Još jedna potvrda – ipak su te noći, ta muzika, nama nešto značili.
Na Kišobran žurkama sam se smejela, plakala, raskidala i mirila se, napijala i treznila. Nalazila sam se sa starim poznanicima i upoznavala sa onima koji su postali nezamenljivi. U najboljim trenucima sam se penjala prijateljima na ramena dok su (dan nakon što je izašao novi album od Lorde) di-džejevi završili veče sa njenim novim singlom Green Light. U najgorim trenucima sam stajala u krcatom hodniku Dragstoru, čekajući drugaricu da krenemo kući, dok je Tame Impala koja trešti u pozadini ublažavala koju god dilemu da sam imala u tom trenutku (sada je se više ne sećam, ali pesme se sećam – The Less I Know The Better).
Na Kišobran žurkama nije bilo bitno ko si, kako se oblačiš ili igraš. Okupljali su se razni ljudi, od onih koje su postali inventari svakog Kišobran događaja u gradu do onih za koje nikad ne bi rekao da će se tamo naći. Svima je bilo bitno samo ovo – muzika i provod.
Kišobran je godinama počeo da se menja, kao i muzika koja se puštala. Indie hitovi su zauzimali manji deo noći, novim di-džejevima je dat prostor da prikažu svoj talenat i da kreiraju drugačiju atmosferu. Osnivači kolektiva se nisu grčevito držali toga šta je Kišobran nekada bio. Velikog srca su dopustili da se žurke menjaju i razvijaju svojim prirodnim tokom, dok nije došao trenutak da se priča zaokruži.
Poslednja Kišobran žurka se održala 2. decembra u Dragstoru. Tom prilikom sam ležala kući sa gripom, sa dozom FOMO-a koji nisam osetila od srednje škole. Međutim, od kada je krenula žurka su počeli da mi pristižu snimci sa različitih adresa. Polu prazan Dragstor, zamagljeni kadrovi bine, nastup KOIKOI benda, kultni hitovi alternativne muzike za koji su bili zaduženi Kišobran di-džejevi, mutne slike zagrljaja i smeha. Ja sam već ležala kući sa izgubljenim glasom, ali sledećeg jutra se pola Beograda probudilo sa napuklim glasnim žicama.
Izgleda da su, od 2008. do danas, svi postali Kišobranci.
