Foto: Kristina Simić
Ona je Nightmara, ali i Marijana Janković. Premda je i dalje „nova” na umetničkoj sceni, njene živopisne tapiserije su se urezale u pamćenje. Živopisne boje, apstraktne figure sa prenaglašenim izrazima lica i senzibilitet koji je vidno izgrađen pod uticajem stripova i video igrica, karakterišu tapiserije koje stvara. Neočekivani je medijum za umetničko izražavanje, pogotovo u Srbiji, gde su tapiserije imale sasvim drugačiji istorijski značaj.
Ipak, Marijana pomera granice tekstilne umetnosti, kreirajući scene koje su svima nama na neki način „poznate“. Pored toga, prkosi očekivanjima time što sebe ne shvata previše ozbiljno i humor kroz svoja dela stavlja u prvi plan. Sa njom smo razgovarali o procesu rada, zbog čega je tapiserija njen odabrani medijum i nadolazećim izložbama.
Tapiserija je tvoj odabrani medijum i više puta si rekla da naziv „tapiserija” ne radi ništa pozitivno za njihovu reputaciju u svetu savremene umetnosti. Zbog čega misliš da publika ima otpor prema toj reči i da li se to sada menja?
– Ne mislim da je u pitanju otpor, samo da tapiserija lebdi negde između zanata i primenjene umetnosti, a muči se da bude moderna i prihvaćena. Ali trenutno mi se to baš sviđa!
Koliko ti je otprilike vremena potrebno da kompletiraš jedan rad, i kako izgleda taj proces?
-Vreme izrade zavisi od mnogo faktora, pa ne mogu konkretno da odogovorim. Kada napravim skice, prenesm ih na platno, namotam vunu i taftujem u nedogled. Na kraju fiksiram radove lepkom, šišam ih i sređujem ivice, usisavam, čistim. U svakom momentu imam radove u različitim fazama procesa, i tako održavam stvari dinamičnim.
Foto: Aleksej Vasić
Kod tvojih radova mi se uvek najviše dopadalo što su pozitivni, zabavni i ne pretenduju na neku preozbiljnu kritiku društva. Kako bi ih ti opisala i koliko se tvoj pristup prema svom radu promenio do sada?
-Humor jeste važan deo svega što radim! Pristup se vremenom menja u smislu da je mi je sve lakše i prirodnije da samo pravim ono što mene čini srećnom i što me interesuje, kao i da sam veštija u ovom medijumu i spremna da eksperimentišem.
Šta te inicijalno privuklo ovoj formi, a šta te kod nje zadržava?
-Za mene su tapiserije nostalgične, tople, zabavne, mekane, izazovne, i to me privuklo. Osećam se kao da sam tek zagrebala mogućnosti ove forme, što me kod nje zadržava. Nove mogućnosti, nova rešenja problema i nove materijale polako i samostalno otkrivam, pošto nemam uzore na koje mogu da se oslonim.
Iza sebe sada imaš nekoliko izložbi, a uskoro sledi još jedna u galeriji Fran Reus na Majorki. Da li ti prija spremanje izložbi i šta bi izdvojila kao highlight procesa?
-Volim izložbe i rokove jer me teraju da budem produktivna i imam strukturu. Ne kasnim i ne propuštam rokove! Highlight izložbe za mene je deljenje radova sa publikom prvi put, a highlight procesa je momenat kada okrenem platno i sama prvi put vidim lice radova, pošto dok radim gledam samo u naličje.
